ДСК, од странке која ствара државу до „краљетворца“, када Абдиџику говори као морални ректор, а не као изазивач власти!

Ако бисмо спровели темељнију социолошку анализу говора лидера ДСК на одржаној скупштини, прво бисмо морали да „вежбамо“ предговор у облику дедукције. И за почетак, констатујемо да наша анализа увек узима у обзир спољашње друштвене агенте, попут грађанске апатије и политичке поларизације, који су дуго током протекле године постали и норма морално-политичког задовољства. У таквом контексту, где сваки јавни говор опозиционог руководства није био само чин комуникације, већ и софистицирано средство пуно еуфемизама који, мање-више, осим симболике и политичког капитала, нису делегирали ни јасне и конкретне поруке нити поруке које би промениле перцепцију грађана о саги створеног ћорсокака, са и без њихове кривице. У овом контексту, морамо видети и скупштину ДСК, као и сам дугачак и монотон говор Лумира Абдиџикуа, као да је реч о научном конгресу, а не о страначкој скупштини. Тамо смо видели говор који је био много више патетичан него практичан и прагматичан, много више нормативан него програмски, много више морализујући него мобилишући, много више дефанзиван него хегемонистички и, пре свега, говор који је био много више елитистички него популаран, толико далеко од говора који би био упућен чланству и свим грађанима. Али, шта је карактерисало овај говор у овој Скупштини?

Прво, у овом говору је говорио са позиције моралистичке опозиције, која није имала понуду или алтернативу преузимања власти као императива, већ очување магичне „столице“, коју је понављао не као потребу за променом курса, већ као прилику да је „поново освоји“ кроз прсте присутних делегата. Што је и постигао, јер ће од његовог реизбора за председника ДСК имати користи само он и клан који је „одржавао“ статус кво, али не и чланство које је радознало чекало одраз на промене. Међутим, оно што сваког члана ДСК чини радозналим јесте везано за стандард дилеме да ће се овај ентитет наставити суочавати са „диносаурусом“ који је већ у „соби“, као што је Покрет за вођење слободе (LVV). Дакле, да ли ће се наратив који се супротставља ПДК и ААК и онај који одбацује VV, што је, по мом мишљењу, такође довело до дебакла који се догодио, наставити?

Друго, у Абдиџикуовом говору се лако може препознати дискурс политичке елите у потрази за релегитимизацијом, у контексту где она више није странка која формира државу, нити оснивачка странка политичког поретка, већ обичан субјект чији је непосредни приоритет обнављање изгубљеног угледа. Другим речима, реизбор Љумира Абдиџикуа не представља стратегију за преоријентацију ДСК на политичкој сцени, у време када ВВ има готово апсолутну доминацију, већ је то била тактика дефанзивне консолидације, где су организациона стабилност, институционална рационалност и страх од фрагментације избили као победници над амбицијом за политичку победу и националну мобилизацију. Овакво позиционирање не нуди никакву гаранцију да ДСК намерава да уђе у жестоку конкуренцију са другим политичким субјектима. Наравно, уласком на политички „фронт“ без јасног идентитета и програмске визије, шансе за раст се и даље минимизирају, док би у блиској будућности недостатак ове визије могао довести ову странку на ивицу егзистенцијалног колапса на косовској политичкој сцени.

Треће, још један недостатак Абдиџикуовог говора, који вреди напоменути, тиче се пролазне реторике према апсолутној моћи ВВ – инертне критике без довољно инвенције. Наравно, блага критика његовог говора, уочи избора председника, преноси поруку спремности да се гласа за њега са или без услова, што одражава још једну очигледну слабост руководства. Посматрано кроз социолошку сочиву, ова тиха равнодушност изражена у говору ризикује да поново произведе реактивни опозиционизам, док је ДСК, у својој консолидационој перспективи, много више потребан трансформативни опозиционизам, такође и због чињенице да је то типична десничарска странка. Ствара се утисак да је ДСК одлучио да настави стари авас недостатка мобилишуће харизме, која би позивала на конкретну акцију у име новог циља. Без сумње, ово опортунистичко позиционирање је такође убризгано Абдиџикуовом несигурношћу у гласове делегата, што се видело и у резултату: 55% за и 45% против, што је заправо била „Пирова победа“, где ће „Дамоклов мач“ унутрашњег клановског опозиционизма стално висити над његовом главом. Ова ситуација ће га приморати, чак и у периоду наводне консолидације, да делује опрезно, пажљиво и стерилисано од стварних политичких сукоба, посебно о „врућим“ темама, као што је избор председника, где ће се од ове теме захтевати екстремна флексибилност и опортунизам, баш као и 2021. године.

Такође треба напоменути да ДСК, као странка која је „хипотековала“ институционализам као идентитет, мора ово да потврди у новим парламентарним кризним биткама које се очекују да се појаве на хоризонту, након конституисања Скупштине и формирања Владе Куртија 3. У супротном, неспособношћу да произведе аутентичан наратив који би повећао интересовање и перцепцију нове генерације, ризикује да остане само „краљотворац“ косовске политичке сцене, као што се једно време дешавало са ААК.
Треба нагласити да је Абдиџикуов говор у Скупштини само потврдио добро познати став опозиције, реториком која није представљала претњу политичким ривалима, али је била довољна за његово сопствено вођство. У ствари, говор није садржао ни политички ударац, нити прави изазов влади, нити јасну визију која би артикулисала десничарски циљ који би се такмичио са апсолутном моћи Аљбина Куртија у наредне четири године.

Уместо дискурса који би шокирао делегате конкретном понудом и циљем, Абдиџику је понудио патетичне, стерилисане речи, монотоне фразе и стерилне морализујуће критике које нису угрозиле остале опозиционе партнере, а камоли долазећу владу. Поново је постао лидер ДСК, али шансе да постане државни лидер који производи идеје, управља кризама и идентификује конкретне грађанске и националне потребе остају минималне, све док ВВ влада без већих скандала и афера.

Ово кажемо зато што харизматични лидери не говоре као „морални ректори“ пред аморфном масом, већ стално и на сваком кораку изазивају владу снажним аргументима, било да су економски, политички или друштвени. Руководство које остаје закључано у канцеларијама и „заљубљује се у страначку столицу“, без храбрости за идеолошку и морално-политичку конфронтацију, као што је то некада стално радио Аљбин Курти током свог успона, изгубило је битку пре него што је и почела. У међувремену, о рату не може бити ни говора. Коначно, у условима и околностима када се очекује успостављање готово апсолутне власти, Абдиџику и цео опозициони спектар морају схватити да се иста не може победити институционалном етиком, нити стерилном реториком, нити неаргументованим оптужбама и импровизованим медијским савезима, већ само новим и снажним програмским наративом о принципу и канонском логиком симетричног кажњавања („зуб за зуб“, „увреда за увреду“ и „штета за штету“), који се мора повремено ажурирати, посебно сада када се стари поредак око нас руши брзином светлости и када могућности претњи по интересе државе и нације захтевају нове мобилишуће узроке. И ако их ни влада ни инертна опозиција не „зграбе“, постоји реална могућност да се на сцени појави нови покрет…