Када Устав ризикује да постане талац самог себе?

Ако Косово поново иде на узастопне изборе, главни ризик није само њихова финансијска цена, већ нормализација институционалне дисфункције. Када поновљени избори без решења постану норма, почиње ерозија поверења у политички систем — постепено самоуништење институција које доводи до губитка поверења у способност Устава да реагује на кризе и гарантује ред, функционалност и правду, без кршења демократских принципа.

Овај чланак отварам парафразирањем познатог цитата из историје прилагођеног контексту:

„Добри смо када је Косово добро“ 

Косово се суочава са дилемом између правних норми, политичке одговорности и самоодржања државе
Постоје тренуци у животу једне државе када се политичка криза више не може тумачити једноставно као сукоб између странака. Она постаје тест за зрелост институција, уставну културу и, пре свега, за способност политичке класе да разликује национални интерес од интереса тренутка. Косово се, изгледа, суочава управо са таквим тренутком.

Понављање парламентарних избора и потврђивање прве политичке снаге, међутим, без стварања довољне већине за деблокирање централних институција, враћа земљу у познату ситуацију: избори нису донели политичко решење, док недостатак компромиса ризикује да резултат избора претвори у нови циклус ћорсокака.

Овде се поставља питање које се више не може избећи: Шта би држава требало да уради када механичка примена уставног тумачења, у новим политичким околностима, ризикује да произведе институционалну парализу?

Ова ситуација покреће неколико фундаменталних питања за правни и политички поредак:

- Да ли политика треба да остане талац претходног мишљења Уставног суда, датог у одређеним околностима и за конкретну ситуацију?

- Ако политички субјекти, кроз неслагања или бојкоте, онемогуће избор уставних тела, да ли имају само политичко право да одбију, или и државну обавезу да траже компромис?

- Да ли би претходно дато уставно тумачење требало применити идентично чак и када нове околности производе невиђене институционалне последице?

Устав није само текст; он је, пре свега, функционалан поредак. Мора бити довољно јак да ограничи политичку моћ, али истовремено и довољно флексибилан и „паметан“ да спречи да његово тумачење учини државу немоћном.

Као врховна правна норма, Устав представља институционалну архитектуру која мора гарантовати функционисање власти, њену контролу, демократски легитимитет и континуитет државе. Права дилема настаје када се мора одговорити на питање: шта се дешава када се механизам осмишљен да обезбеди висок легитимитет користи као инструмент опструкције?

такође Арбери 30. 2026 Кабаши: Уставни суд скоро преписује Устав

Победник избора има право да влада ако успе да створи потребну уставну већину; опозиција има право да му се супротстави. Међутим, ниједна странка нема право да онемогући функционално постојање самих институција.

Излаз лежи у проналажењу тог тумачења или механизма који, у оквиру уставног духа, спасава државни поредак од парализе. Интерес државе данас захтева адекватно решење новој ситуацији, како би се омогућило конституисање главних органа земље.

Ако постоји претходно тумачење Уставног суда, али су се чињеничне околности промениле, тражење новог тумачења не би требало аутоматски сматрати покушајем правног заобилажења. Међутим, Уставни суд не би требало користити као инструмент за постизање политичких исхода које саме странке не успевају да обезбеде кроз дијалог.

Ако Косово поново буде излазило на узастопне изборе, главни ризик није само њихова финансијска цена, већ и нормализација институционалне дисфункције. Када поновљени избори без убедљивог резултата постану норма, почиње ерозија поверења у политички систем — постепено самоуништење институција које доводи до губитка поверења у способност Устава да реагује на кризе и гарантује ред, функционалност и правду, без поткопавања демократских принципа.

Најважније питање које се данас поставља посланицима, политичким субјектима и целом косовском друштву јесте: хоћемо ли користити Устав да бисмо сачували државу или ћемо дозволити да његово круто тумачење постане препрека функционисању саме државе?

Одговор би требало да буде јасан: Устав треба да служи демократији, демократија треба да служи држави, а држава треба да служи грађанима. Јер, у крајњој линији, ниједан Устав није написан са намером да држава не може да влада.

Аутор је универзитетски професор, бивши министар просвете и науке и бивши амбасадор Републике Македоније при Уједињеним нацијама и другим међународним организацијама у Женеви. Он је оснивач и ректор Универзитета „Мајка Тереза“ у Скопљу и има богато искуство у политици, дипломатији и високом образовању.