Косову је потребан председник који потиче из правде, а не из страначког ценкања

У ћорсокаку у којем се Косово налази у вези са избором следећег председника, питање које буди моју социолошку радозналост јесте колико би било профитабилно за интересе државе и нације уопште, када би на место председника могао бити изабран доказани и искусни аполитични судија?

Постављам ово питање јер, у условима високе политичке поларизације која влада скоро две године, избор председника са доказаним судијским и аполитичним профилом могао би, између осталог, послужити као адекватан механизам за повећање институционалног поверења, јачање уставне културе и смањење перцепције партијског заузимања државе. У том контексту, подсећам да би решење, не идеално, али реално, било када би ову позицију „заузела“ личност из сфере правосуђа. Овде је моја алузија на судију или судију који има одговарајући морално-политички капитал у свом животу.

Сада, ако почнемо да набрајамо неке социолошке квалитете или параметре, а несумњиво и неке правне, зашто не бисмо и моралне и меритократске, за једну врсту аполитичног и доказаног судије у косовским околностима, између осталог, по мом мишљењу бих нагласио:

Прво, социолошки критеријум или параметар политичке неутралности, за који у нашим околностима мислим да постоје такви појединци који су, са својом професионалном историјом и искуством, али и са својом равнодушношћу према актуелним политичким темама, одржавали и остваривали значајну „дистанцу“ од политичких процеса и дешавања у земљи у последње две деценије. Мора се рећи да је овај критеријум веома уско повезан са моралним интегритетом, јер Косово није толико велико, стога је друштвена „џунгла“, где не препознајемо довољно углед и професионалну етику једни других, спроведену и филтрирану кроз правне механизме.

Друго, критеријум или параметар који сматрам веома важним за позицију председника јесте онај професионалног легитимитета. Овде јасно разумемо и процењујемо како одлуке донете у његовој/њеној каријери, које ће нужно бити процењене на основу закона, а не интереса одређених страначких група и кланова, тако и капитал ауторитета и професионализма, било у управљачким ситуацијама или у активном учешћу у процесу изградње државе Републике.

Треће, мислим на подједнако веродостојан и важан критеријум, који, када се разматрају околности у којима је створена држава Косово, носи велику тежину и заслужује да се као такав истакне. Ради се о способности одупирања притисцима, било да су они партијски, идеолошки или од моћних кланова који су добили на снази после рата, затим од интересних група и међународних утицаја, када су у сукобу са уставним поретком Републике.

Поред ових, али и других критеријума који би требало да „извезу“ ђердан будућег председника, мислим да би требало навести и неке, такорећи, додатне „поткритеријуме“, који би, без сумње, само оплеменили његову/њену будућу улогу. Међу те „поткритеријуме“ бих убрајао и скромну оцену јавног поверења, да личност или особа која долази са правничком позадином и природом заиста представља искључиво идеолошку и партијску неутралност, а не интересе било ког политичког или олигархијског табора.

Такође, мислим да у ову шему „поткритеријума“ треба укључити способност, али и бригу, да овај председник зна да говори, односно да комуницира са јавношћу и актуелним политичким субјектима путем правних одлука и аргумената, избегавајући политичку реторику. Дакле, ова врста кандидата, по мом социолошком суду, испунила би и „поткритеријум“, односно квалитет неопходан за државно вођство Републике, а то је способност да не изазива сумње у своје одлучивање код актуелних политичких субјеката.

Дакле, могли бисмо навести и додатне критеријуме, принципе и „поткритеријуме“ у вези са избором консензуалног председника, што би, на неки начин, пооштрило дискурс избора за ову позицију, још увек, по мом мишљењу, формалну. Али се надам да ће, у не тако далекој будућности, проширеном изборном реформом, улога председника бити ојачана додатним овлашћењима, тако да ће се исти бирати директно путем гласова грађана, а не путем страначких компромиса (читај: „погодби“). Јер би управо тај начин учинио фигуру ове функције још прихватљивијом, али и обједињујућим фактором у периоду у којем би требало да се заврши продужена транзиција.