Сећамо се новембра 1988.

У нашој историји нема много датума и догађаја од историјског значаја који су обележили прекретнице или почетак великих прекретница. Али оне који јесу, морамо памтити, сачувати од заборава. Они нас инспиришу и повећавају наш понос.

Догађаји на Косову који су почели 17. новембра 1988. и трајали до марта 1989. имају историјски значај и означавају светлу страницу и велику прекретницу у нашој историји. Десио се феномен непознат до тада. Десило се да је народ, када је остао без политичког вође којем је веровао и који би штитио његове интересе, сам започео масовни отпор против намера Србије да Косово и Албанце врати под своју власт, заправо под окупацију. Народ је сам изашао да брани своје интересе, сам без вође, и на крају ништа није остало како је било.
У септембру 1986. године, Председништво Југославије је покренуло неке уставне промене ради економских реформи. Међутим, политички лидер Србије желео је да искористи ову прилику за промене како би вратио две покрајине, Косово и Војводину, под своју власт, у положај у ком су се налазиле пре власти УДБ-а и Александра Ранковића над Косовом и Албанцима пре 1966. године. Према важећим уставима, савезном, републиканском уставу Србије и уставима две покрајине из 1974. године, Србија није имала функционалну власт над Косовом и Војводином. Нека заједничка питања су се решавала само споразумом. У каснијем погодном случају, Косово би и формално могло да затражи статус републике јер је то било опште расположење на Косову, осим за оних 13% Срба. А то би само стабилизовало односе са Србијом.

Војводини је прекршена аутономија митингом у Новом Саду у октобру 1988. године, јер је тамо 70% становништва чинило Срба.

Ми у косовском руководству смо се категорично противили таквим намерама Србије. Али, Милошевићев режим је добио подршку савезног лидера странке (ЛКЈ), јер нико није желео да ремети ствари са Србијом због Косова. Притиском и одлукама Председништва Централног комитета ЛКЈ и уз подршку неких Срба које смо имали међу нама, језгро отпора у Председништву Покрајинског комитета је распуштено. Ту је била Каћуша Јашари коју смо управо изабрали на једногодишњи мандат након што је мени истекао мандат на тој функцији. Ту смо били ја, Екрем Арифи и Рахман Дедај. Каћуша се уморио и поднео је оставку. Председништво је остало дезоријентисано. Мета напада из Београда био сам ја. На митинзима у Србији које је Милошевић организовао, људи су хтели моју главу или ме затворили, јер је наш отпор почео када сам био председник две године. Остали Албанци у Председништву Покрајинског комитета и у целом ЛК били су са нама. Један Горанац, Џимрет Селмани, такође. Четири члана Председништва Србије су се већ сврстала уз Београд. Направили смо неке потезе и маневре у Председништву у нади да ће притисци из Београда престати. И ја сам био члан Централног комитета ЛКЈ, Екреми и Дедај су остали чланови Покрајинског комитета. Али се испоставило да је то био узалудан напор. Намере Србије да оствари свој циљ нису престале.

Јавно мњење је знало да се такве промене припремају под притиском из Београда, а незадовољство је кључало међу људима.

17. новембра, дана када је одржан састанак Покрајинског комитета и када су се очекивале ове промене, почео је покрет незадовољних људи. Током тог дана, рудари Трепче су први дошли пешке у Приштину на протест. Доминирала су два захтева: Без промена у руководству Косова и без промена уставног положаја Косова због притиска из Београда. О томе одлучују само грађани Косова. Тако је отворена нова страница у нашој историји.

У наредним данима, на улицама и градовима Косова, млади и стари, људи свих узраста устали су на ноге. Током пет дана, скоро 400.000 људи је било у покрету. Многи од њих су пешке дошли у Приштину. Али Србија је наставила са својим циљевима. Албанци су такође наставили са отпором. Србији су били потребни неки радници у Приштини да формално одобре њене захтеве. Нашли су извесног Рахмана Морину са двојицом или тројицом његових, ниткова за места у власти и оних Срба који су били у Председништву. То се дешава у историји народа.    

Албанци су напустили Савез комуниста. Након тога, напустили су и друге институције, које су постале инструменти окупатора, или су протеране. Али Албанци се нису предали и сви су постали барикада отпора циљевима Србије. Притисци из Београда су се настављали. Али народни отпор Албанаца није престајао. Међутим, насиље је за сада узело свој данак и у марту 1989. године Косово је насилно окупирала Србија, такође уз помоћ Федерације.
Да би се сломио народни отпор, Председништво Југославије је, на захтев Србије, прогласило ванредно стање на Косову. Почео је велики лов, али Албанци нису стали, нису се предали. Екрем Ариф и ја из политичког језгра отпора смо затворени. Још неколико стотина Албанаца је такође затворено. Полиција послата из Београда убила је 25 демонстраната који нису зауставили отпор. Албанци су дефинитивно рекли „ејвалах“ Србији и Југославији. Започели су тежак пут ка слободи и независности. Након што су напустили све институције окупационог система, Албанци су се постројили у облике вето организације. Нашли смо се у два супротстављена блока: с једне стране српски окупациони режим и Албанци који нису били покорни том режиму, постројили су се у отпор, а нешто касније и у оружани отпор. Ослобођење је дефинитивно дошло у јуну 1999. године.

Албанци се нису покорили окупаторском режиму Београда. Окренули су леђа не само Србији већ и Федерацији јер је стала на страну Србије против нас. Заувек. Стога, општенародни отпор који је почео у новембру 1988. вреди памтити као велику историјску прекретницу.

Примитивна је и бесмислена пракса према којој они који дођу на власт мисле да историја почиње са њима. Као да пре њих ништа није постојало или да је све било лоше.