„Приче о пејзажима“ од лауте до вештачке интелигенције доводе у питање чак и концепт музике

Ансамбл „Liburn Jupolli“ је постстилска музичка група која доводи у питање границе жанрова и окупља музичаре из различитих сцена. Као такав, дошао је са премијером представе „Tales of Scapes“, која доводи у питање традиционалне форме концерта, али и саме музике. Чланови ансамбла су уроњени у музичку игру која је укључивала разговор између прошлости и будућности: с једне стране лаута и пастирске виолине, с друге стране синтисајзери, лаптопови и сарадња са вештачком интелигенцијом кроз „Suno AI“.

На сцени Народног позоришта Косова, осветљеној тамним бојама које су истовремено створиле ритуалну и футуристичку атмосферу, ансамбл „Либурн Јуполи“ је премијерно извео представу „Приче о пејзажима“ – звучно-сценски шоу који изазива традиционалне концертне форме, градећи универзум у коме електроника, измишљени инструменти и постстилистичка музика стварају искуство које се више доживљава него чује. 

Сва дела су са дебитантског албума ансамбла, који ће бити објављен за неколико месеци, а ова премијера је одржана у оквиру 13. издања међународног феминистичког фестивала „FemArt“, након премијере коју је имао у Јужној Кореји.

Ансамбл „Либурн Јуполи“ је постстилска музичка група која помера границе жанрова и окупља музичаре из различитих сцена као што су џез, метал, електроника, балкански фолклор, савремена класична и експериментална поп музика. Основао га је композитор и иноватор Либурн Јуполи и служи као звучна лабораторија, користећи традиционалне, измишљене инструменте и дигиталну технологију за стварање новог музичког језика.

У уторак увече, обучени у свечане одоре, чланови ансамбла су се уронили у музичку игру која је подразумевала разговор између прошлости и будућности: са једне стране лаута и пастирска фрула, са друге стране синтисајзери, лаптопови и сарадња са вештачком интелигенцијом кроз „Suno AI“. Сам Либурн Јуполи, у центру перформативне гравитације, свирао је клавир, теремин, лауту, чифтели и синтисајзер, водећи ансамбл који је укључивао музичаре попут Илке Симнице на флаути, кавалу и окарини, Галдона Речице на инструменту Окто који је изумео Јуполи и са шаркијем, Фисника Бехлулија на труби, Филипа Конрада Лабхарта из Швајцарске на труби и шока флаути, и Гранита Хаволија на бубњевима и удараљкама.

Представа, описана као „пост-стилско сценско путовање“, намерно је експериментисала са музичком структуром и садржајем. Није се придржавала правила класичне конструкције или поделе по врстама музике, већ се развијала кроз звукове који су створили нове пејзаже. Публика испред ње није очекивала јасну нарацију, већ проширење осећаја, где се звук окарине покојног Шакира Хотија испреплиће са звучним сигналима које је креирао алгоритам.
Више од сат времена, ансамбл је доносио звуке који су мењали просторну и временску перцепцију публике. У овом необичном дијалогу између музике, сцене и технологије, „Приче о пејзажима“ су показале Јуполијеву посвећеност континуираном уметничком истраживању, посвећеност која не познаје стилске, временске или технолошке границе.

У посебном тренутку представе, као гост, писац и глумац Шпетим Селмани, у центру сцене – без маске, обучен у црно и бело у контрасту са ритуалном одећом ансамбла – устао је и микрофоном изговорио низ снажних фраза везаних за рат, уметност и глобални бол. У центру његовог монолога било је уништење уметности, а он је то илустровао изразима из људских катастрофа, међу којима је поменуо рушевине у Гази, кризу са житом у Украјини и друге трагедије политичких и људских размера. Тон говора био је ироничан, провокативан и јасно критичан према Израелу и Русији, поетски осуђујући улогу сила у уништавању живота и културе.

Још један тужан и емотивно набијен тренутак у наступу био је када је музичарка Арбреша Латифај, носећи црни вео, изашла на сцену и почела да пева само вокалима, без речи. Њен глас, спор и дубок, као да је долазио из другог света, попут тужбе за великим губитком. Под пригушеним осветљењем и димом који се полако креће преко сцене, њена фигура ствара ритуално стање, где се музика претвара у молитву, а бол у уметност. Овај ритуал је био тренутак када је тишина публике постала део наступа, док је члан дуа „Шкодра електроник“, Коле Лаца, свирао клавир.

Након извођења дела „Tales of Scapes“, Либурн Јуполи је детаљно говорио о креативном процесу ансамбла и његовом експериментисању са вештачком интелигенцијом као ко-креатором музике. Објаснио је да се апликација „Suno“ користи за стварање јединствене атмосфере током наступа.

„Овде имамо 'Сунну' као апликацију, која кроз текст, као и многи ГПТ-ови који се данас користе, ствара различите тренутке, којима се може доделити жанр, трајање, текст и тако даље. Углавном је користимо за стварање различитих атмосфера које слушате. Овај пут сам је користио самостално, други пут је развијамо тако да је имамо као стандардни део, где одређене тренутке током извођења, као на пример у џезу, који су непознати, због различитих развоја који се дешавају током песме, препуштамо вештачкој интелигенцији, оно што је додељено је писање и оно се даје на листовима сваком од извођача и они добијају знак када да свирају ту промпт и ствара се музика која никада раније није створена“, објаснио је оснивач ансамбла који носи његово име, објашњавајући место вештачке интелигенције у оквиру извођења.

Јуполи је нагласио да је овај пројекат само рана фаза много шире уметничке визије коју намерава да развије, градећи нови музички језик који спаја различите стилске елементе и колективну енергију.

„Мислим да је састављање свега заједно изазов, састављање онога на чему сам дуго радио, ни ово није то, ово је фаза онога што желим да развијем, овај материјал који сте чули је само први албум и то је посебно ова музика за то време и за тај период, то је другачији материјал који је развијен од 2017. у Паризу, до данас, и радим на томе да га оживим, али још увек није у свом оригиналном облику, ово је фаза коју је достигао“, рекао је Јуполи за KOHĖN. 

Костими и сценска естетика, према његовим речима, произилазе из дугогодишње жеље да се дубински истражи дух локалног фолклора, кроз нови концептуални и емоционални приступ.

„Костим је моја дугогодишња жеља за ансамблом који свира музику коју ја правим, коју заједно развијамо, тако да ова фаза и овај албум, то су делови првог албума, који ћемо промовисати негде око августа, септембра. Завршавамо миксовање албума, верујем да је толико блиска ова музика. То долази из жеље да истражимо ту метаенергију фолклора у нама“, рекао је он.

Он је истакао да је главни циљ ансамбла да понуди искрено, заједничко и дубоко духовно искуство, које комбинује жанрове, порекло и музичке идентитете у јединствену заједницу звукова.

„Надам се да вам се свидело, наш циљ је да понудимо нешто веома искрено из нашег рада, из наше душе, из наше заједнице као музичара. Овде има музичара из различитих сцена, из различитих музичких афинитета, има и људи који се баве џезом, има оних који се баве металом, класичном музиком, који то никада нису радили заједно, па покушавамо да ту музику стварамо заједно“, додао је Џуполи.

Гранит Хаволи, бубњар ансамбла „Либурн Јуполи“, описао је искуство у овом пројекту као изазов не у техничком аспекту интерпретације, већ у самом концепту композиције.
„Изазов можда није у начину на који интерпретирамо инструменте, већ је изазов као концепт у начину на који је организован, односно, ако је ова врста музике компонована, што чини помало изазовним чак и жанрове музике који су међусобно испреплетени, можда је то највећи изазов, да се као концепт разуме шта желимо да представимо“, рекао је бубњар Хаволи за KOĞAN након завршетка концерта.

Трубач ансамбла, Фисник Бехлули, изразио је одушевљење концертом, описујући га као посебно задовољство. Као део ансамбла од његовог оснивања, истакао је изванредну енергију која се стварала међу музичарима током наступа.

„Било ми је велико задовољство вечерас сарађивати и свирати на концерту са овим ансамблом, чији сам део од оснивања. Вечерас је из ансамбла зрачила изванредна енергија и надам се да је публика то поздравила и уживала са нама“, рекао је трубач Бехлули.

Музика коју овај ансамбл ствара није подложна традиционалним жанровским поделама, већ их обухвата, стварајући нову форму која доводи у питање сам начин схватања музике, а поред овог експериментисања, фестивал „FemArt“ у овом издању, које ће трајати до 21. јуна, доноси концерте различитих типова и друге премијере, радионице и дискусије о концепту да је ум плодно тло за нове идеје.