Шмит: Султан је забранио албански и озваничио српско

Косовски вилајет је у последње три деценије 19. века своју престоницу селио неколико пута између Скопља, Призрена и Приштине. То је изазвало незадовољство и изненађење чак и међу тадашњом заједницом дипломата, која је већ проширила своје мреже конзулатима у вилајету који је био поприште једног од најважнијих догађаја националистичког покрета као што је Албанска лига у Призрену. Трансформација Приштине из готово маргиналног насеља у престоницу вилајета има историју пуну динамике. Предавање академика и историчара из Беча Оливера Јенса Шмита у понедељак дало је нове одговоре откривањем аустроугарске конзуларне документације на Косову

Османски извори на западној периферији Балкана, где су лежала четири вилајета са албанском већином, недовољни су да расветле локалне реалности. Већина османских владара није ни знала језик својих грађана. У међувремену, албанско становништво међу собом готово да није имало писаца, што значи да не постоје локални докази који би реконструисали локалну перспективу. Једине службене новине које су излазиле у Призрену имале су своје издање на турском и српском језику, али не и на језику већине вилајетског становништва. У ове нити је уткано предавање академика и историчара из Беча Оливера Јенса Шмита, одржано шестог дана овогодишњег Међународног семинара о албанском језику, књижевности и култури. У позадини симболике 50. годишњице ове традиционалне манифестације која окупља домаће и стране албанологе, ректор Приштинског универзитета Ћерим Ћерими се најпре захвалио госту из Аустрије Оливеру Јенсу Шмиту и академику из Приштине, лингвисту Реџепу Исмаилију за њихов допринос албанологији. 

Приштина између динамике и сиромаштва 

Следећи записници у препуној сали Ректората Приштинског универзитета били су резервисани за предавање историчара из Аустрије под насловом „Приштина и Косово у касном османском периоду – погледи аустроугарских дипломата”. У средишту изјаве академика из Беча биле су нове реалности на Балкану, где је посебно Косово препознало нову динамику која је у супротности са готово потпуном друштвеном и економском стагнацијом османског света. То су углавном водили конзули Аустроугарске, те велике силе која је имала интересе на Балкану и директно се такмичила са Русијом. 

Ове најаве, према истраживачу из Аустрије, изузетно су детаљне и пружају дубок увид како у локалне тако и у регионалне политике. Са њима је реконструисано мноштво слика из друштвеног и привредног живота Приштине у периоду 1870-1912. 

Приштина или Призрен? 

Према Шмиту, важан извор за сазнања о овом периоду су конзуларна обавештења аустроугарских дипломата који су крајем 19. века стварали своју мрежу у главним центрима Косовског вилајета. Он је појаснио своје обелодањивање, то није његово мишљење као истраживача, већ мишљења аустријских дипломата.

"Приштина је своју садашњу динамику добила из друге половине двадесетог века", рекао је Шмит указујући на разлике између овог града у центру Косовске равнице и Призрена, који је успоставио традицију као неприкосновени центар региона. 

„Свако ко тражи одговоре разуме да је Призрен био центар трговине, занатства и пре свега албанског националног покрета. Приштина је била мало насеље, које је тек крајем деветнаестог века постало административни центар“, објаснио је Шмит. 

"Приштина, бедни кутак Румелије" 

Даље, евоцирао је одлуку османских власти којом је престоница вилајета измештена из Скопља у Приштину. То је изазвало прилично изненађење тадашњих конзула, с обзиром да је Приштина у то време била веома маргинална. 

Овде је сматрао не баш дипломатску реакцију аустријског конзула у Призрену који је протестовао због тога. 

Приштина је јадан кутак, једно од најсуровијих места у Румелији, у бедном стању“, написао је аустријски конзул и истакао да овом граду недостаје инфраструктура и вода за пиће. 

Османска политика забранила је писање на албанском

У наставку предавања, Шмит је објаснио разлоге због којих конзуларна саопштења аустроугарских дипломата имају посебну тежину у разумевању овдашњих албанских перспектива. Према његовим речима, ови текстови су важни јер се о Косову „мало или ништа писало током османског периода”. На језику албанске већине није било скоро ничега“, додао је он. 

Узимајући за пример лист „Косова“ који је излазио на османско-турском и српском језику, историчар из Беча је истакао да је један од покојних султана Абдил Хамити пропагирао панисламизам као империјалну идеологију.

„Албанцима, који су већином били сунитски муслимани, било је забрањено да развијају своју писану културу и све је морало бити на отоманском турском“, рекао је Шмит.

Османски владари нису знали албански

Према речима академика из Аустрије, знање Османлија о њиховим западним предграђима је било веома недовољно, а као разлог је навео чињеницу да османски намесници нису разумели албански, језик својих грађана. 

„То је разлог зашто су османски ресурси суштински ограничени, а пошто нису унутрашњи ресурси, већ дуги низ деценија немамо ни локалну ни регионалну перспективу о савременим друштвеним и политичким питањима на Косову“, оценио је Шмит. 

Према његовим речима, то је разлог што су аустроугарска конзуларна обавештења бројнија, богатијег садржаја и чији су аутори људи који су се школовали за оријенталисте. 

За разлику од других европских дипломата, многи од ових људи упознали су албански и српски језик, а неки од њих су чак прешли од пуких конзуларних најава до правог истраживања“, рекао је Шмит. „Овакав феномен сада не постоји. Створили су мрежу локалних доушника, често из католичке заједнице, анализирајући уверења становника о разним питањима“.
У наведеном елаборату истраживач из Беча је навео и разлоге због којих је двојна краљевина толико улагала у Косово. У то време, према његовим речима, Беч је водио политику која је била усмерена на искључење Италије и Немачке са Балкана, онемогућавајући Србију да изађе на море. „То је разлог зашто је Албанија била важна. Јадран је био главни канал за аустријски извоз и увоз. Дакле, Беч је помогао у формирању албанске националне свести”.

Политичке елите нису заинтересоване за националистичке дебате

Међутим, аустроугарска дипломатија је наишла на прве препреке на терену. Према ономе што се схвата из конзуларних саопштења, национални идентитет на Косову је схваћен другачије у односу на западну Албанију где је било значајног дела хришћана. Према Шмиту, посебности косовског окружења, као што је постојање муслиманске већине, отежале су разумевање дебата које су покретале националистичке активисте у другим деловима Албаније, посебно оне из православне и католичке заједнице.

„Ово је било фрустрирајуће за аустријске дипломате које су покушавале да дистрибуирају материјале за национални покрет, а овде (на Косову — вј.) није било толико захтева, јер је било веома мало читалаца“, подвукао је он. За Шмита, политичке елите у Приштини и на Косову нису биле заинтересоване за ове дебате које су биле важне за православне и католичке Албанце.

Приштина са напетошћу према Србима, отпором према Османлијама

Говорећи о конзуларним саопштењима која су упућена Министарству спољних послова у Бечу, Шмит је донео и слику веома специфичне ситуације у Приштини. 

„У овим извештајима дате су оцене о Приштини као стратешком центру, за османски војни развој, за формирање фракција и политичких група у граду“, прецизирао је он. 
У то време, према његовим речима, приметна су политичка дешавања са тензијама између албанског и српског становништва. „Албанци су се такође одупирали порезима које је наметнула отоманска централна власт“. 

Рођен 1973. у Базелу, Швајцарска, Оливер Јенс Шмит је професор историје југоисточне Европе на Универзитету у Бечу. У познатим центрима немачког говорног подручја као што су Базел, Беч, Берлин и Минхен, студирао је Византију, грчку филологију, нови грчки и историју источне Европе. Предавао је на универзитетима у Минхену и Берну, а једно време је био и професор на Цоллеге де Франце. Од 2017. године је шеф Одељења за хуманистичке и друштвене науке Аустријске академије наука, док је истовремено руководилац истраживачког одељења за балканске студије на Институту за новију и савремену историју највишег научног ауторитета у Аустрији. . Његова интересовања за историју су веома широка, а посебно се фокусирају на средњи век и јадрански регион на Балкану, као и на Румунију. Шмитови прилози се дотичу и средњовековног албанског света, са насловима као што су монографије „Дас венезианисцхе Албание“ (2001), „Косово: курзе Гесцхицхте еинер зентралбалканисцхен Ландсцхафт“ (2008), „Скандербег – дер неуе Балкан“ (2009 Алекандер ауф дем ), „Сажета историја Албаније“ (2022) итд. Шмит је од 2015. године и спољни члан Академије наука и уметности Косова.

ПРОЧИТАЈТЕ ТАКОЂЕ: