Социјалистички реализам је погодио албанску драму, пандемија је заразила и обреде

Да се ​​албанска драма, уз књижевност и културу, после Другог светског рата суочила са уградњом метода социјалистичког реализма, који је произвео његове стерилне и догматске варијанте, био је један од налаза на књижевној сесији другог дана „Недеље“. албанологије“. А у оваквом периоду, више од пола века, у албанској књижевности забележена су само три аутора који су писали драме. Паралелно са књижевном сесијом, одржана је и етнолошка сесија, чија је тема била „Нове културне праксе у традиционалним ритуалима у периоду пандемије ЦОВИД-19“. Обрађују се и бракови, као и рад установа културе

Ковид-19 с једне стране и албанска драма с друге, на први поглед изгледа да нису у сродству, али у овом случају нису чак ни контрадикторне једна другој. Обе теме, представљене на различитим нивоима, једна обрађена из призме етнологије, а друга из књижевне студије, биле су референтне тачке другог дана научног скупа „Недеља албанологије”, који долази са 15. издањем. 
Излагање научних радова резервисано је за два различита простора Албанолошког института Приштина. Први спрат за књижевност, други за етнологију. 

"Албанска драма 1945-1990" била је тема на којој су се присутнима обратили истраживачи ове области, а сесија је почела говором Бесима Реџаја на тему "Парадокси и фрустрације албанске драме 1945-1990". Реџај је прво дао историјски и друштвени контекст на коме се развијала албанска драматуршка делатност током XNUMX. века.

„Не само албанска драма, већ и албанска култура и књижевност, након завршетка Другог светског рата, као и све земље источног социјалистичког блока, суочене су са социокултурном ситуацијом, која, у најмању руку, може се назвати ситуацијом политичке фрустрације, културне и уметничке: суочити се са инсталацијом метода социјалистичког реализма и, у том контексту, са свеобухватним проширењем најстрожих, стерилних и догматских варијанти социјалистичког реализма – од те стаљинистичке варијанте до Ждановистичка варијанта, која је обоје, у суштини, инструментализовала уметност у искључивој функцији идеолошке државе, односно тоталитарне државе“, рекао је он.

Он је навео нека имена која су се током свог деловања борила да развију своје интелектуалне и књижевне капацитете у периодима које су карактерисале тоталитарне идеологије. Кристо Флоки, Етхем Хакхиадеми кога је називао највећим албанским трагичарем књижевности између два светска рата, Касем Требесхина, Фадил Пацрами, али није отишао а да не помене ни Дритера Аголија, иако је познат као песник и прозаиста, његов допринос је неоспоран у албанској драматургији.

„Верујем, да није било притиска на његову драматургију, могао би да се развије у драматурга изван драма које познајемо као што су „Друго лице“ (1963), „Балада о жени“ и „Бело доба“. (1986) , коју, сасвим неочекивано и парадоксално, на Косову објављује издавачка кућа 'Рилиндја' пре него што је објављена у Албанији, у издању које је приредио истраживач Шабан Синани 2016. године”, додао је између осталих Реџај.

На књижевној сесији говорило се ио миту у албанској драми, а нису изостављене ни друге особене личности албанске драме, као што су Реџеп Ћосја, Бећир Муслиу, Теки Дервисихи, Антон Пашку, Дритеро Аголи, Хивзи Сулејмани. Њихов рад је подсећан кроз различите критичке и аналитичке перспективе. 

Мелиза Красники, независни истраживач на Институту за албанологију у Приштини, дала је посебан допринос научном столу. Осврнуо се на тему "Три једина албанска драматурга до 1990. године". 

„Од 1945. до 1990. године у албанској књижевности идентификовали смо само три аутора који су писали драме, да не говоримо о драмским писцима. Еглантина Мандиа, Арсино Лино из Албаније и Еди Шукриу са Косова. Док су Мандиа и Лино писали у оквиру социјалистичког реализма, представљајући теме ослободилачког рата и еманципације интелектуалки, Шукриу се кроз модернистички приступ бавио егзистенцијалним и митолошким темама. Сваки од њих је донео јединствену перспективу, обогаћујући пејзаж албанске драматургије и одражавајући различите политичке и друштвене контексте“, рекао је Краснићи.

О месту Антона Пашку на овом путу албанске књижевности говорио је и књижевни истраживач Гезим Алиу. Он је у изјави за присутне изнео своје аналитичке ставове о драмама „Гоф“ и „Синкопа“. 
„Свој стил стварања специфичне књижевне атмосфере у прози, као да није испуњен ваздухом, као да смо у вакууму, наравно да би се створила драма са минималним карактерним радњама, Пашку то исказује и примењује у два и његове драме, објављене заједно у једном тому, носе наслов модерне трагедије. Можемо ли из ових драмских текстова издвојити наративне елементе применом достигнућа трансгенеричке наратологије, која користи наратолошке термине и концепте за истраживање и проналажење наративних елемената иу драми и лирској поезији. Без сумње можемо“, рекао је Алиу. 

Веома цени ускршњу драму. Према његовим речима, она је сложена у погледу различитих књижевних боја. 

„Васкршњи текстови који личе на драме, у основи мислим да су необични књижевни текстови, експериментални напори, који су изграђени од правилног наративног низа, монолога и дијалога на први поглед са значењем које је тешко докучити, интерполацијом документарних комада, али такође израз идеја и идеологија“, нагласио је Алиу. 

Као једно од најистакнутијих и најпосебнијих имена у области драме на Косову, драмски писац Ариан Красники назвао је Текија Дервиша. Споменуо је своје ремек-дело, „Обала туге” изграђено од девет драмских делова, за које му је требало деценију рада. 

„Драмска књижевност Косова у осмој деценији прошлог века остварила је солидну консолидацију са истакнутим именима аутора, углавном прозних писаца, који су са страшћу, инвенцијом и стваралаштвом путовали кроз жанр драме ка храму Талије. Тако су се све више имена драмских писаца појављивала као аутори драма на сцени Народног позоришта Косова и других позоришта. Ова књижевност, односно драмска књижевност на Косову овог периода изнедрила је и једно од најпосебнијих, и по мени најистакнутијих имена албанске драматургије, Текија Дервишија, који је својим драмским ремек-делом 'Обрег туге' (1985. ), обележио је не само његов врхунац у области драме, већ и драматургије у нашој земљи“, рекао је Краснићи. 

Док је о албанској драми било речи у наставку, на антрополошком нивоу се, између осталог, говорило о утицају пандемије на друштвени и културни живот. У теми „Нове културне праксе у традиционалним ритуалима током периода пандемије ЦОВИД-19“ откривене су различите студије, погледи и истраживања, почев од историјског сећања Косова са пандемијама до културних промена које је донео ЦОВИД-19 у друштво. 

Сесија о етнологији почела је изјавом специјалисте за заразне болести Салија Ахметија, који је дао преглед како се ЦОВИД-19 претворио у глобални и локални здравствени изазов КСКСИ века. Отварање ове табеле од стране професионалца из области здравства било је илустрација интердисциплинарне интеракције коју различите научне области треба да имају како би се постигло боље разумевање одређених појава и догађаја у друштву. Истраживање о историји пандемија у косовском друштву открио је истраживач Хатике Ахмеди. На основу отоманских архивских докумената, она је са присутнима поделила како су се манифестовале „зле богиње“ или другачије познате као мале богиње и како се са њима лечило на Косову током 1890-1903. Он је представио три административна документа из 1890. и 1892. године, која, између осталог, илуструју управљање оваквим условима јавног здравља у Косовском вилајету. 
Истраживач Букурие Мустафа је такође за научним столом поделила своје друштвено истраживање о околностима ЦОВИД-19 у урбаним срединама Северне Македоније. Посматрањем са дистанце, условљеном управо превентивним мерама које су биле на снази у том периоду, успела је да уочи многе детаље који су обележили промену понашања људи. Али пре свега, непоштовање институционалних позива на заштиту и превенцију вируса. 

„У урбаним срединама, у квартовима, најчешће су се кршења забрана дешавала, без обзира на озбиљност проблема, што је многе коштало живота, али као да је расла потреба за пратњом, групом и окупљањем унутар зграде. Постојала је нека чудна блискост људи и настојање да се ублажи тај колективни мрак, тако да је било оних који су уз појачала пуштали музику за цео комшилук и као да је оптимизам и тренутно расположење људи који седе на балконима и терасама били се вратио и изгледало је као да је ЦОВИДИ завршио“, рекла је она и додала да је након истраживачког рада дошла до закључка да је на индивидуалном нивоу подигнута свест о значају међуљудских односа. Сесију је завршио етнолог Валон Схкодра, научни саветник у ИАП-у, са својим погледом на културне промене и нове праксе које је донела пандемија. Он је навео неколико пракси, почев од активности које су некада карактерисале нормално друштвено стање и како су се оне мењале услед заштитних мера. Није занемарио ни одређене ритуале. 

„Традиционалне ритуалне праксе су кренуле у другом правцу. Забрањено је прослављање свадби и породичних забава, као последица социјалне изолације, јер су шансе за заразу биле велике. За церемонију венчања, неки од младих парова одложили су претходне дане на неодређено време, због вируса. Било је случајева да су бракови склапани само са ужим породичним кругом и са ограниченим бројем пријатеља“, рекао је Скадар. 

„Недеља албанологије“ данас (среда) трећег и последњег дана доноси фолклорне и етномузиколошке сесије на тему „Усмено и музичко наслеђе у архивима: текстови, гласови и звуци архивирани пред новим технолошким могућностима“ и оно из историје на тему „Руде и рударске делатности на Косову – историјске рефлексије“.