Отворена у среду увече првом изложбом „Прекинуто детињство”, чији је оснивач косовски огранак организације Иницијатива младих за људска права, она под називом „Музеј деце у рату” окупља експонате и наративе. Тамо су се отворила врата артефактима сећања, бекства, скривања и страха. Иако још далеко од праве институције, барем је пример документовања и архивирања колективног сећања.
Бекство од куће у ратним годинама 1998. и 1999. биле су сцене мобилизације страха. Док су родитељи стављени у акцију у зависности од времена које имају да добију парче хлеба и одећу, за децу би ситуација могла бити прилично надреална. И, нека игра такође. Ардита Силај из Суве Реке имала је 4 године током последњег рата на Косову. Има нејасне успомене на тај период. Када је њена породица насилно излазила из куће да би побегла, Силај је као дете узео лутку у руке. Мајка би му га вадила из руке да га стави у фрижидер. Уместо тога дао би јој ћебе. Али уласком на трактор, Силај би почео да маже лутку коју му је тетка донела из Немачке. Онда би му мајка дала дозволу да и он оде по њу.
Лутка заједно са овом причом сада се дешава у такозваном "Музеју деце рата" у Приштини.
Отворена у среду увече првом изложбом "Прекинуто детињство", коју је основао косовски огранак организације Иницијатива младих за људска права, окупља изложбе и приче деце у рату. Доминирају експонати попут фотографија, видео записа, инсталација и цртежа. Улазак у овај простор је суочавање са искуствима деце прошлог рата. Ту се лако види да су догађаји из последње две године прошлог века за нека деца виђена као игра, за друге је било много страха и све заједно трауме су неизбежне.
Кустос је Бјесхке Гури, изложба спаја различите сензације. На једној страни доминирају играчке да би завршиле у Прогнаном гневу, инталацији са балдахином. Реч је о типичном шатору избеглица или повратника којима је спаљена кућа, а добили су плаву цераду од хуманитарне помоћи да је претворе у шатор. Унутар њега је телевизија која приказује документарац Радио Телевизије Косова о депортацији са Косова. „Музеј...“ ставља децу на прво место и то из различитих перспектива.

Пројекат је инспирисан Музејом ратног дјетињства у Сарајеву, али је далеко од ове босанскохерцеговачке институције. Такозвани Музеј деце рата – пошто Косово још увек нема закон који регулише оснивање музеја од стране јавних или приватних институција – може се узети као пример документовања и архивирања сећања на децу у рату. На отварању није било представника институција. Према речима оснивача, упркос инсистирању већ пет година, институције нису направиле простор за „Музеј...” у јавном простору и морао је да буде привремено смештен у приватном простору. Чување сећања на рат и документовање тих година на Косову је велика импровизација. И у ову општу импровизацију, без обзира на њену садржајну страну, сада је укључен и нови музеј.
Укључено је и девет цртежа деце у рату. Уметник из Леже, Имер Металиа, 1999. године - када су српске снаге насилно протерале са Косова око милион Албанаца - организоваће радионице цртања у неколико избегличких кампова и са којима ће отворити изложбу у свом граду. Он је такве радионице замишљао као вид лечења или психичког пражњења деце. У то време на изложби делио би прво место са оним који је данас најпознатији албански уметник у свету савремене уметности, Петритом Халилајем. Ту је Халилајево дело, као и дело његове сестре Блерине Халилај. Запаљена кућа, околни тенкови и убијени људи су оно што је тада 13-годишњи Халилај имао у глави и написао на папиру. Отварању музеја присуствовао је и сам Халилај.
„Од тада нам је било веома важно да се изразимо кроз цртеж и да поделимо своја ратна искуства. Био је то почетак веома важног духовног исцељења. Када имате таква ратна искуства, када можете да их поделите, то је веома добра ствар. Срећан сам због ових корака које Косово предузима јер се кроз њих сећамо и делимо искуства која су нас учинила таквима какви јесмо данас“, рекао је он.

Са присутнима је поделио и причу. Као избеглица, запео је за око својим цртежима и пратећем тиму Кофија Анана, тадашњег генералног секретара Уједињених нација. Речено му је да високи званичник жели да види цртеж. Припремио би га у великом картону.
„Као дете сам мислио да је цртеж зауставио рат. Када сте у рату, губите све, чак и свој дом. Цртеж ми је био толико важан и када ме је питао, одлучила сам да га не дам Анану. Сваки предмет овде доноси историју и веома важан контекст рата“, рекао је Халилај који је сада својеврсна избеглица уметности свуда у најпопуларнијим музејима света.
Бјешке Гури, куртизана која је на месту директора „Музеја...”, рекла је да је реч о алтернативном меморијском простору који говори о деци и прекиду њиховог детињства у неправедном ратном вихору. Према њеним речима, „Музеј...” као такав истиче маргинализована искуства рата као начин да се достојанствено сети прошлост и да се препознавањем тих искустава донесе симболична правда.
„Прва изложба нас враћа у животе деце која су преживела рат. Изложба која ће вас одвести у бекство, страх, скривање, игру и сложене емоције које само рат може донети. Сваки предмет и прича на овој изложби позивају вас да се суочите са истинама рата и прошлости са критичким умом и отвореним срцем, које никада не смемо дозволити да постане садашњост“, рекао је Гури. Према њеним речима, изложба "Прекинута игра" се бави детињством насилно прекинутим ратом и позива на критичко размишљање не само о прошлости на Косову, већ и о садашњости у свету.
„Овај музеј је симболичан напор који осуђује рат као средство доминације и структуралног насиља, залажући се за социјалну правду и трајни мир на Косову и свуда у свету“, рекла је она. Он је додао да „Музеј деце рата“ позива јавност да упозна, размисли и посвети се изградњи будућности у којој свако дете може да проживи потпуно детињство без насиља и угњетавања.
А Маригона Шабију, која води огранак Иницијативе младих за људска права на Косову, рекла је да овај „Музеј...” није само физички простор, већ покушај да се граде мостови између прошлости и будућности. Према њеним речима, реч је о простору да се ослушкују гласови који се често заборављају, да се разуме бол прошлости и да се из ње учи. Он је напоменуо да је у последњем рату на Косову убијено 1024 деце, а 109 се води као нестало.
„За децу која су преживела, рат није само прошла ера, већ наслеђе које наставља да обликује њихове животе и цело наше друштво. Ова изложба открива путовање скривања, бекства у екстремним условима, трауматичног суочавања са губитком и смрћу, као и ситуације настале непосредно после рата“, рекла је она. Он је описао музеј као сведочанство моћи колективног сећања и прилику да се осигура да ове приче буду документоване, заштићене, запамћене и централне за обликовање политике помирења.

Српски војник је можда осетио кајање што је отишао на чин који мало говори о помирењу када је видео Антигону Красник, која је тада имала 1999 година, у селу Глођане у Пећи 7. године. У дворишту породице Краснићи клекнуо би и отворио руке да загрли девојчицу. Извадио би привезак из џепа и дао јој га.
„Већ колико година молим девојку која је војнику узела привезак. Хоћеш да га вратиш, привезак је њен“, признао је Краснићи екипи „Музеја...“. Све ово време за Краснићија је могла да буде игра. Песникиња Ервине Халили, која има песму у музеју и која је помогла у њеном кустосу, рекла је да деца све доживљавају кроз игру. Према њеним речима, најживљи музеј и најживљи архив је дечје сећање.
„Деци треба много времена да пређу из игре у стварност. До одређеног узраста и деца реалност доживљавају као игру. Драго ми је што је једна од мојих првих песама у музеју. Писано је 1997. о студентским протестима где сам ту реалност доживљавао као део игре. Чак и поезија реалност протеста види у виду белих облака, који су ми у то време деловали веома надреално, а да још нисам схватио да је та игра веома озбиљна“, рекао је Халили.
Изложба „Прекинуто детињство” приказује многе случајеве прекида игре. Развијају се сећања да су накнадне трауме сигурно биле огромне. А оно што је формално музеј, има ту сврху: да документује искуства деце из последњег рата. Да их разоткрије и узме за пример шта рат доноси најневинијим категоријама. За децу.