У Речнику албанског језика, у групи старих израза, налази се и реч „тахмин“ и објашњење које даје је следеће: „Погађањем: са погађањем. Он је то погодио. Нашао га је (тражио га је) нагађањем, нашао га је (тражио га је) како полако хода у мраку или хода затворених очију”. Нисмо могли наћи блаже речи да опишемо већину тврдњи и закључака које је извео г. Цапуссела.
Без жеље да се сврставамо на страну, мора се рећи да је Капуселово писање у многим случајевима контрадикторно и парадоксално. У почетку каже да нема надлежност „да испита налазе др. Мухадри о историји ових грађевина“ упозорава да „он не захтева никакво побијање таквих митова“, већ чини супротно: побија без давања контрааргумената и да „није компетентан“. Негде, као да се амнестира, пише: „Моја потрага је била кратка и аматерска”. Не улазећи у суштину ко има историјску истину у рукама, јер је то пре свега дело историчара, мора се рећи да је г. Капусела није радио са текстом г. Мухадри. Радио је са хиљадама књига – не албанских или страних историчара. Али управо оним српским историчарима, које у прошлости, као ни данас, не прихвата историографија претворена у оруђе српског режима и српске политике, пише КОХА.
„Најгора грешка историчара, анахронизам, јесте да пројектују наше категорије и вредности у прошлост. Поента је да су ратови освајања и поробљавања сада незаконити, а пљачкање градова је ратни злочин. Али у прошлости су ова понашања била легитимна и честа“, пише Капусела. Можда је у праву, али да ли то значи да треба да ћутимо, да говоримо истину или да престанемо да је забељујемо? За Србију је пљачка била „легитимна“ и 1999. Чак и убиства Албанаца, паљење свега што је имало везе са њима. Да ли знате причу о артефактима који су опљачкани са Косова 1998/1999? Постоји 1244 (званична цифра, која је за неке много већа) која су одузета из Музеја Косова и никада нису враћена. То је чињеница и не треба је потврђивати историографија једне или друге стране. Да ли знате како их с времена на време разоткривају институције у Србији? Као српски артефакти, међу њима се налазе експонати стари најмање 7 хиљада година.
Српски кнезови који су овладали Косовом нису оптужени чак ни да су га опустошили, колико ја знам, нити да су поробили или убијали његове становнике...“, пише г. Цапуссела. Не улазећи у „кратка и аматерска” истраживања, како каже г. Капусела, за оне који су прелиставали историјске књиге, није баш таква.
Господин Капусела је потпуно у праву када пише да „ови споменици припадају човечанству и целом народу Косова“. И у том контексту можда би требало да прочита текст и то је главна сврха одлуке да се објави.
Заграда: Српска команда је крајем 1877. века Мити Ракићу поверила регистрацију значајних објеката у окупираним земљама. Он би цитирао извештаје у „Путовању кроз Нову Србију”. „Одласком Албанаца из ових села изгубићемо много драгоцених података“, један је од закључака у време протеривања Албанаца од стране српских војних снага, испод села Ниш, Лескоци и Топлица. године 78/XNUMX.
Али да се вратимо на оно што је г. Капусела је успео да хиљаде страница српске историографије квалификује као погрешне. Или једноставније речено – стотине текстова објављених и у овом листу. Или параграфи попут ових: „Немања (1168 – 1196) није подигао нити обновио ниједан манастир на Косову. Исто тако, Стефан Првовенчани (1196-1228) и његов брат Свети Сава (... – 1235), који су организовали и успоставили православну цркву, нису основали ниједну цркву на Косову. Радослав (1228-1234) није у вези са стварањем-подизањем било каквог манастира. Исто тако Владислав (1234-1243) се не истиче ни по каквој конструкцији. За време Стефана Урошија И (1243-1276), познато је да је подигао манастир Сопоћани у Расу (југозападно од Новог Пазара у Санџаку). Чак ни овај на Косову нема никакву конструкцију. Тек од Милутина (1282-1321) видећемо да имамо интервенције – улагања у хришћанске споменике попут цркава и манастира“, пише српски писац Василије Марковић у књизи „Православно монаштво и манастир у средњовековној Србији“, објављеној године. 1920. и прештампано до прошле године.
такође
„Пристрипина” са непознаницама престонице
Или за цркву Светих Апостола у Пећкој Патријаршији. „У сонди, отвореној на западу, наишли су на зидове много старијих од цркве“, пише Ранко Финдрик, у књизи „О пројекту за уредна манастирског комплекса Пећке Патријаршије“. Или за онај Велики петак.
„Левишу призренског подигао је Милутини 1306/7. године, на остацима-темељима цркве КСИИИ века, која се такође налазила на темељима византијске цркве средњег века (ИКС-КСИ век), подигнуте на год. темељи храма раног хришћанства (ИВ-ВИ век). Црква Левиша, коју је подигао Милутини 1307. године, подигнута је на темељима византијске базилике у којој се налазила призренска епископија. Изградња базилике се везује за године 921-923, с тим што је у темељима пронађен новчић цара Романа И Лакатина (920-944). Међутим, с обзиром да су приликом реконструкције као грађевински материјал коришћени украсни делови и стубови са фрагментима из В-ВИ века, могуће је да је испод базилике постојала стара црква“, пише В.С. на Косову“.
Што се тиче страха да су Албанци рушили или би могли да униште православне споменике, има оваквих примера. Не од албанских историчара. Али од српских историчара.
