„Конопац“ тихо упозорава на злочин који се не може сакрити

То је питање које је добило још већу тежину у садашњим околностима: однос младих људи са моћи и осећајем супериорности. Клизање ка криминалу у представи „Конап“, са текстом Патрика Хамилтона, у режији Скендера Подворице, премијерно изведеној у Народном позоришту Косова, не долази као резултат екстремних околности, већ као производ деформисане филозофије бити „паметнији“, „храбрији“, „виши од другог“. Ова рефлексија је одјекнула у дискусијама које се често воде о ограничењима, забунама и грешкама младих људи у косовској стварности, чинећи представу неком врстом тихог упозорења.

У центру, црна кутија стоји као оса драме, непомична и претећа, док око ње славље које је најмрачнију тајну ликова чувало испод површине. На сцени Народног позоришта Косова, вече премијере „Конапца“ отворило је чврст простор, изграђен на обузданој напетости, где сваки предмет као да има додатну тежину.

Драма Патрика Хамилтона, написана пре око једног века, дошла је на ову премијеру у режији Скендера Подворице као огледало које гради мост између епоха, између тренутка када два тинејџера почине убиство како би доказали своју супериорност и данас, када су заблуде о замишљеној моћи постале уобичајен облик изазова за младе људе.

Ове вечери, догађаји ће се полако одвијати, подгревајући напетост дугим тишинама и детаљима који постају јасни тек када глумци убрзају темпо ка открићу.

Брендон и Граниљо, централни ликови, сакрили су тело свог пријатеља у сандук који претварају у трпезаријски сто за госте. „Смештањем“ злочина испод тањира и чаша, у наводно мирном окружењу, представа приказује морални слом двоје младих људи који иду у крајности да би осетили своју важност. Гости се крећу по сцени са забринутим миром, док њихов бивши професор примећује детаље који се не поклапају и повезује делове приче која се провлачи кроз целу представу. Напетост куца под кожом, расте све до епилога где се злочин открива пред оним ко је некада био морални ауторитет њих двојице.

Сцена почиње тишином која не траје дуго, јер тишина почиње да добија претећи облик чим се појави кутија која ће чувати злочин скривеним. Виндам Брендон, кога игра Алмир Суходоли, и Чарлс Граниљо, кога игра Валмир Краснићи, излазе из таме са неком врстом контролисаног замаха, одмах стварајући осећај да је нешто урађено тренутке пре него што публика седне у своје столице. Њихови покрети су оштри, хитни и чудни, тихи у исто време, као да желе да изврше ритуал скривања пре него што било ко други схвати шта се крије испод поклопца кутије.

Атмосфера је изграђена пригушеним осветљењем и пригушеном атмосфером, док сценски простор функционише као просторија која чека госте, али која је још увек „незагрејана“, још увек крута. То је увод који поставља злочин као почетну тачку, а не као врхунац, и који тера публику да трага за разлогом онога што се догодило пре него што буде усмерена ка унутрашњем сукобу драме.

У свом редитељском приступу, Скендер Подворица је створио контролисану кореографију емоција, где тишина има подједнаку функцију као и речи. За њега је тај процес био једно од најкомплетнијих уметничких искустава у овој институцији.

„Био је то један од најпријатнијих и најбољих процеса које сам икада доживео. Као младом редитељу, први пут ми је да правим представу у Народном позоришту и да је то његов производ. Разлог зашто сам изабрао 'Конапо' је због релевантности ове драме, иако је написана 1920. године, она је и даље релевантна и говори о осећају који људи имају када мисле да имају моћ над животима других“, рекао је након представе.

Постепено повећавајући напетост која почиње да се шири у просторији у коју гости стижу један по један, двојица протагониста осцилују између лажног смирења и унутрашње нервозе, док први дијалози стварају прву маглу сумњи. Забава почиње да добија облик, обични разговори, шале, лагани покрети кроз простор али, пре свега, присуство гајбе која се трансформише у сто где се служи храна. Са сваким приближавањем ликова њој, публика осећа како се простор између злочина и открића смањује. Професору је довољно неколико запажања да доведе у питање верзије младих људи, и од тог тренутка драма се креће повећаним темпом ка пуцању маски, све док лаж не почне да пуца, а мистерија не почне да добија пуни облик.

Концепт је изграђен на врсти сталне напетости која не дозвољава емоционално дистанцирање. Подворица је имао за циљ да задржи публику унутар круга у коме ликови уживају, заборављају, уживају, а затим се враћају под тежину злочина који су сакрили.

„Трудили смо се колико год је то могуће да одржимо напетост и емоције како би и публика осетила присуство и до краја не разумела осећај злочина. Постоје тренуци када се можда заборави да се унутар овог ковчега налази леш, због задовољства које ликови доживљавају. На крају је то нека врста бумеранга и за публику, у случају да се суочимо са таквим случајевима и колико причамо о тим случајевима“, додао је.

У глумачкој изведби, нијансе су од посебног значаја, са интерпретацијом усмереном на нездраво самопоуздање ликова. Глумац Суходоли је открио да је текст дуго држао у рукама, чекајући тренутак његове реализације.

„Већ неко време држим овај сценарио у руци... Радовао сам се овој улози. Било је тренутака када сам био разочаран, јер је одлагана и мислио сам да неће бити завршена. Када смо коначно сазнали да се ради, био сам веома срећан, јер сам се радовао овој улози, иако је нисам раније створио, јер сам желео да препустим редитељу да видим како ће је извести“, рекао је.

Поред њега је Валмир Краснићи, који је играо улогу Гранила, фигуре која лута између уверења, страха и унутрашњих експлозија. За њега је улога захтевала пажљив емоционални избор.

„Улога је била прилично изазовна за мене, јер има толико боја... толико је боја, да сам морао да бирам шта ћу у њу ставити, тако да не буде ни премало ни превише“, рекао је. Такође је поделио своје искуство са Подворицом.

„Изузетно професионалан, изузетно јасан у идеји шта је желео да уради и није нас оставио збуњеним око тога куда емисија иде“, додао је.

На крају представе, темпо се убрзава, а напетост достиже врхунац чим професор двојице младића сложи делове слагалице и схвати шта се крије унутар кутије. Сукобу који следи нису потребни гласни гласови: њихова крутост, слом самопоуздања и паника која се шири сценом су довољни. Он даје име злочину, суочава их са одговорношћу и проклиње их због дела које су починили, док се драма не завршава решењем, већ хладном паузом где моралне последице остају у неизвесности. Сукоб не доноси одмазду, већ одложену свест и представа се завршава тишином која оптерећује сцену и публику, јасно стављајући до знања да злочин, чак и када је скривен, не може да избегне разоткривање.

Остале улоге укључују: Шкељзена Веселија у улози бившег професора двојице убица, Руперта Кадела, Арту Селими у улози гошће Лејле Арден, Ррезона Жинипотокуа у улози другог госта Кенета Раглана, Селмана Локаја у улози Сер Џонстона Кентлија, оца жртве, Лумније Сопи у улози сестре његовог оца и Семирe Латифи у улози собарице.

Сценографија је густа у детаљима, али отворена у перцепцији. Ковчегу је дата двострука функција: објекат злочина и објекат славља, симболика која је дуго остала на сцени. Светла се користе за стварање унутрашњих ритмова, делећи вече на зоне напетости и лажног смирења. У просторима између покрета, публика је често остајала нема, осећајући таласе напетости који су се полако гомилали пред крај.

Тематски, „Конапоц“ истражује питање које је добило још већу тежину у актуелним околностима: однос младих људи са моћи и осећајем супериорности. Клизање ка криминалу у драми није представљено као последица екстремних околности, већ као производ деформисане филозофије бити „паметнији“, „храбрији“, „виши од другог“. Ова рефлексија је одјекнула у дискусијама које се често воде о ограничењима, забунама и грешкама младих људи у косовској стварности, чинећи представу неком врстом тихог упозорења.

Представа је део нове сезоне Народног позоришта, као друга и трећа продукција за ову годину, а очекује се да ће је пратити „Gërdia“ и „Nyja e Gidionit“. Са „Rope“, институција је показала склоност ка текстовима који артикулишу дубоке моралне дилеме, преплићући класичну естетику са густим сценским приступом који дотиче чак и најмлађу публику.