Једна од контроверзних тема у албанској и српској историографији је присуство Албанаца на Косову у прошлости. Многи српски историчари тврде да у средњем веку на Косову није било Албанаца „осим у највећим градовима и трговима“. Албански научници оспоравају ову тврдњу и истичу да су Албанци на овим просторима аутохтони народ, који је раније био под византијском влашћу. Албански етнолог Ррок Зојзи истиче да су албанска племена која живе у Дукађину, у северној Албанији, сачувала јаке трагове агроекономске културе у језику и обичајима, за разлику од других суседних покрајина у којима доминира сточарска култура. Њихове усмене приче говоре да су некада живели у равницама и да су кроз ушће Дрина били приморани да се повуку у планине, пише данас Коха диторе.
Године 1671. свештеник Гаспер је обавестио Рим да се племе Мирдита населило овде пре око 180 година (што значи око 1490). МС Филиповић каже да у долини Лима, на крају Плава, постоје многе легенде о протеривању некадашњег албанског становништва; можда у првим данима Турске у овим земљама, а то ће се десити иу Дукађинском пољу и у области Призрена, где су се Албанци касније много проширили“.
Српска историографија често истиче чињеницу да на Косову иу Дукађинском пољу има много српских православних цркава и манастира, као и да су називи места на овим просторима углавном словенска имена. Албански историчар, Мухамет Тернава, у часопису „Косова“ (Приштина, 1976) бележи да су многи топоними названи „Градиште“, „Градац“, „Церквиште“, „Церквина“, „Селиште“, „Кућиште“ итд. , како су их називали Словени, раније напуштена насеља, пошто им имена нису позната. Археолог и етнограф Ћиро Трухелка је 1893. године написао да се „назив 'градина' односи на праисторијске рушевине; „Церквина” и „градац” за римске рушевине, за разлику од ознака „град” (град) и „стари град” (стари град) које се односе на средњовековна и турска насеља”. /Петрит Имами је написао
(Цео чланак можете прочитати данас у "Коһа Диторе")
