„Пријатељи Јањева“: дијалог слика са кадровима који раздвајају деценије

То је такође својеврсни покушај да се документује оно што лако нестаје. А он јавности износи оно што остаје. У кафе-галерији „Лавијерс“, фотографије Арбена Лапаштице стоје као реликвије сећања које дишу кроз слику. Његове фотографије су овековечиле слике предмета, простора и људи. Неки од протагониста у њима више не живе, а неки пејзажи су се променили или потпуно нестали. Али слика је остала. Он је поново створио фотографије враћајући се десет година уназад, правећи исте фотографије са истим људима.

Изложба „Пријатељи Јањева“ познатог фотографа Арбена Лапаштице није само повратак у арену његових уметничких снимака, већ и повратак у времену. То је такође својеврсни покушај да се документује оно што лако нестаје. И да се јавности представи оно што остаје. У кафе-галерији „Лавијерс“ његове фотографије стоје као реликвије сећања које дишу кроз слику.

Његове фотографије су овековечиле слике предмета, простора и људи. Неки од протагониста на њима више не живе, а неки пејзажи су се променили или потпуно нестали. Али слика је остала. 
Рекреирао је фотографије враћајући се десет година уназад, правећи исте слике са истим људима. 

У сржи ове изложбе лежи идеја која је једноставна колико и шокантна. Иста ствар која подсећа на разлику и садашњост која се мења без разумевања. Места се мењају, а људи одлазе. Али сећања чине разлику схваћеном. 

Чак је и повратак Лапаштице после десет година у исте просторе, са истим људима – или њихов недостатак – био као дијалог између два времена. Носталгија гласно говори на овим сликама, и то је поетски део професионалних фотографија, а да их притом не оптерећује. 

Група пријатеља поред старог аутомобила је слика на фотографији. Поред ње стоји још једна идентична. Прва је снимљена 2010. године, друга десет година касније. Пријатељство је исто, али околности нису. На истом месту где се кућа видела у позадини, ње више нема. Нити је ту аутомобил поред ког се налази група. Још једна реконструкција фотографије су две слике троје младих људи. Две фотографије су снимљене у исто време. 

Аутор фотографија је објаснио како није случајно што су фотографије рекреиране. 

„Није требало да буде оваква изложба, али 2010. године сам упознао неку децу са којом сам постао веома близак пријатељ. Много су млађи од мене, али када одем тамо, упознају ме, поштују ме, прате ме. Чак ме неко време штите и од паса. Себастијана сам упознао после десет година и замолио сам га да окупи своје пријатеље на фотографији од пре десет година и поново смо је направили. Покушали смо да урадимо исто, али нажалост, аутомобил и кућа позади не постоје, уништени су“, рекао је познати фотограф Арбен Лапаштица. 

Слике су својеврсна метафора за детињство које не познаје пропадање – док околни простор полако нестаје. 

На другој фотографији, три дечака ходају по снегу држећи једноставне ручно рађене играчке. Али када се ова фотографија постави поред њене верзије од пре једне деценије, она буди носталгију за прошлошћу. 
„Постоје и други тренуци из Јањева. Ту су и два старца који, нажалост, више нису живи, али када сам их питао колико имају година, рекли су да имају сто година. Видим тамо много предратних тренутака, посебно ону култну фотографију са старим санкама коју ретко виђате овакву. То је разлог зашто настављам да идем тамо и бележим овакве тренутке“, рекао је Лапаштица, који се овом уметношћу бави више од две деценије. 
Чест је посетилац Јањева, двадесетак минута од престонице. Својим фотографијама је промовисао град, који је пре рата био насељен углавном Хрватима. Чак и данас је познат по својој разноликости и старим зградама јединствене архитектуре. 
Његову празнину јасно примећује Лапаштица, за кога су напуштени простори објекти који га занимају не само да их визуализује у фото-рамовима, већ и да им се допада својим сликама. 
„Волим да посећујем и документујем напуштене просторе и да их презентујем, можда под условом да неко предузме иницијативу да их преуреди. Једно од мојих омиљених места је несумњиво Јањева, после Новог Брда. Откако сам тамо био први пут пре много година, стално идем тамо. Близу је Приштине, али је нажалост запуштено село. Нажалост, било је насељено хрватском заједницом и Срби су вршили притисак на њих и они су напустили место. С времена на време се враћају за празнике, али село је било насељено јединственим кућама које су почеле да се руше“, рекао је за КОХИН. 

Рекао је да је земља остављена по страни.

„Село је мултиетничко са Албанцима, Хрватима и Ромима. Јасно је приметно да је запостављено. Недавно су предузете неке иницијативе и неке куће су обновљене са идејом да ће се Хрвати можда вратити. Али када их питам да ли ће се вратити, кажу да им је тешко да се врате после толико времена. Враћају се за празнике“, рекао је Лапаштица. 

Као фотограф са великим бројем пратилаца на друштвеним мрежама, његове фотографије су имале утицај. Истакао је обнову кућа у том подручју, али је изразио скептицизам да ће интервенције имати било какав ефекат. 
„Идеја државе са организацијама попут УНДП-а и ЕУ их је обновила да трансформишу простор у врсту туризма која не знам колико дуго ће функционисати. Потребно је више рада и промоције јер је близу и веома је атрактивно место. Куће су јединствене јер је већина предузећа, попут заната какви су били, била у њиховим домовима. Правили су много пластичних играчака и још увек постоје старе машине за модификацију играчака тамо“, наставио је Лапаштица, који је професионалну каријеру започео 2001. године као сниматељ и на позицији директора фотографије на телевизији, у Кохавижну.

Као део КТВ тима, као сниматељ и директор фотографије, снимио је десетине документарних филмова. Кроз снимање је документовао процесе кроз које је Косово прошло, до стицања независности. Пажљиво је пратио, видео записима и фотографијама, послератни прелазни период, немире, преговарачке процесе, одлуку Међународног суда правде у Хагу.

Бави се фотографијом од 2008. године и ангажован је као фотограф и сниматељ у неколико институција. Освојио је више од двадесет награда и признања за видео и фотографију, а фотографије које је снимио изложене су на Косову и ван њега.

Његова изложба „Пријатељи Јањева“ је такође била изложена у септембру 2022. у Европској кући на Косову. 

Изложба долази до „Лавијерса“ као наратив о постепеном нестајању физичког и људског пејзажа. То је доказ да се простори мењају, људи нестају, али фотографија се опире забораву. Стога, уметност има моћ да заустави време, чак и на тренутак.