КОХА.нет

KULTURA

Бис у климактичним сценама за глас којим одјекује и Косово

Елбенита Кајтази

Елбенита Кајтази: „Сваки пут када се чује име Косова, где год да идем, дефинитивно истичем да сам са Косова, да сам Албанка са Косова, и због тога се осећам веома поносно. Поготово у таквој земљи када се помене да отуда долазе певачи који знају да наступају у Бечкој опери, или у Хамбургу или Берлину, Женеви или Цириху и свуда. То је диван осећај, јер ми је ово увек био циљ."

Улоге које она оживљава на светским сценама немају везе са Косовом. Наравно, то су универзалне приче, али њено путовање је јединствено. Године 2024. сопран Елбенита Кајтази стигла је тамо где је циљала, у Бечку државну оперу, заједно са Саимиром Пиргуом као главним ликовима „Ла Бохеме“, али шапат у сали руши тежину не само њеног успеха. Публика би коментарисала да је Мими са Косова, а сва поглавља њене каријере делују као на бис када је публика аплаузом враћа на сцену. На исти начин она се враћа и осваја нове сцене, јер је то био сан уметника

Са Косова, сопран Елбенита Кајтази слетео је на најпрестижније светске сцене класичне музике. Ово је њена љубав. Довољно је да сања шта намерава да постигне. 2024. то је учинио и са оним што сматра „Олимпом” оперских кућа у свету – Бечком државном опером. На тој сцени је дебитовао. Али њени успеси су били многоструки.

Са сцене на сцену и из улоге у улогу, сопран са именом на међународној оперској сцени крочио је уздижући своје име, а посредно и косовско. Толико да се у тренутку њеног дебија у Бечкој опери шапутало да је Мими са Косова.

Ово је био важан моменат у њеној каријери, иако је већ изградила профил сопрана који, како критика цени, њени наступи су искрени и увек доносе емоцију.

Бечка државна опера је једна од водећих светских оперских кућа са дугом традицијом. Био је то 28. октобар, датум који она сматра једним од најважнијих у својој каријери. Тог дана играла је улогу Мими из Пучинијеве опере „Ла Боем” где је играла уз албанског тенора Саимира Пиргуа као Рудолфа. Са овом улогом се враћао још два пута, 31. октобра и 2. новембра.

Кајтази је у интервјуу за ТИМЕ открила важне тренутке из своје каријере, делове емоција и успехе. У позадини лежи њена неупоредива посвећеност да остане непоколебљив глас у улогама којима даје душу. Она се креће од једног до другог, урањајући кроз ове ликове. Урадио је то и са Мими, али не само.

Враћајући тренутак, док са задовољством прича, каже да је била неописива и тешка емоција изаћи на ту бину са пуном салом.

„Али, спремао сам се за тај тренутак годинама и чекао сам да дође, али је то ипак била неописива емоција. Публика ме је одлично примила, али никада нисам задовољна собом и увек мислим да је било ствари које сам могла боље да урадим, али све три емисије су биле потпуно распродате и сала пуна“, каже она.

На ту сцену га је поставила стара продукција Италијана Франка Зафирелија. Говорећи о улози, она показује да улога Мими нема бомбастичну арију која се може похвалити а публика може дати свој одговор. Али сећа се да је ипак било много овација и аплауза јавности.

„Свако треба да следи свој сан и ако има сан да наступа на великим сценама широм света, зашто би онда био ограничен“, каже Кајтази

„То је улога која захтева смиреност, концентрацију и искуство од почетка до краја представе, јер је Мими млада девојка, која на крају умире од болести и њена смрт је тако мирна, а не бомбастична, као што је Вердијева. 'Травијата'. Тако да је тако мирно и мора да је заиста посебна атмосфера, али Мими умире са осмехом на лицу и то чини улогу посебном“, каже Кајтази.

Њена професија за њу није само радно место. Уметност опере спава у његовој души. Посебно цени Пучинијеву музику. Улогу осећа у својој души, толико да показује да има тренутака када не може да заустави сузе у осетљивим сценама опере.

„Пучинијева музика не дозвољава да се тако осећате, јер је тако лепо компонована, има тако пун оркестар, а звук вас понесе и немогуће је нешто не осетити. У Мимином случају то је немогуће, још увек нисам био у сузама на крају када она умре, а Родолфо долази и прозива је изнова и изнова. Пучини је тако лепо компоновао крај да не можете избећи емоцију. А вероватно има и других улога где понекад одрадиш посао како треба, али баш и не уђеш дубоко у емоције“, каже Кајтази.

Док је свирала Пучинијево дело у Бечу, славни шпански оперски певач и диригент Пласидо Доминго ју је похвалио за њен рад. Изненадио ју је у паузи представе, после два чина, и рекао јој да му се веома допао њен приступ улози.

„Заиста му се допао мој приступ улози и веома је ценио ову вокалну мекоћу на моменте, јер је Мими лирска улога, заиста морате имати пун глас да бисте је извели, али ја прво приступам том чину мало другачије пошто је она стидљива. у почетку када упозна Родолфа, она је мало затворена. И тако сам то играо на сцени и Пласиду се допао мој приступ. Онда су трећи и четврти чин изазов да се изведе како треба, због оркестра, због драме коју садржи и заиста је потребна велика мобилизација да се улога одради како треба“, каже сопран Кајтази.

"Ја сам оно што јесам јер долазим са овог места"

Кајтази корача сигурним корацима. Она је прва певачица са Косова која је наступила на великој сцени Бечке државне опере.

„Сваки пут када се чује име Косова, где год да одем, дефинитивно истичем да сам са Косова, да сам Албанац са Косова и то ме чини веома поносним. Поготово у таквој земљи када се помене да отуда долазе певачи који знају да наступају у Бечкој опери, или у Хамбургу или Берлину, Женеви или Цириху и свуда. Предиван је осећај, јер ми је ово увек био циљ“, каже Кајтази.

Њена каријера је њена страст, највећа љубав према њој, док је презентација државе веома велика вредност.

„Место одакле долазимо не треба порицати, јер је оно обликовало идентитет који данас имамо, карактер који имамо данас. Ја сам оно што јесам јер долазим са овог места. Можда ја на тај начин изражавам те емоције и сценски и наступам, управо зато што долазим из ове земље, јер сам искусио ствари из ове земље и то никада не треба порицати и увек се чини да се у ствари веома гласно каже“, рекао је он. Каитази.

Иако је ретко на Косову, она никада не превазилази своје посете својој земљи, а да јој не донесе дух светских опера. Иако у условима недостојним њега и на изузетно лошим нивоима у односу на сале у којима наступа.

Императив за оперу и јавност на Косову

У новембру је био на Косову. Петог дана извела је свој „ритуал“. Наступа у Палати омладине и спорта. Концертна сала је оно што га највише брине. Са толико талента који се развија на музичкој сцени, као и сама класична музика, услови остају исти.

„Мислим да је ово тужно, јер постоје уметници који су дивни, али су осетљиви и могу да буду погођени оваквом ситуацијом и потпуно одустану од ове професије. Мислим да уметничка заједница треба да буде уједињенија на Косову, да буде стабилнија и да свакако нешто треба да се уради. Отворен сам да будем са њима у сваком погледу, и дошло је време за то, јер се ове политичке позиције свих морају оставити по страни и радити на уметности и култури. Ако желе да раде у том правцу, онда треба да се удруже за један циљ“, рекла је она.

Пратећи дешавања на културној сцени у земљи, рекао је да треба разликовати концертну салу од опере. Да су то потпуно различите теме и да је немогуће да концертна сала буде у опери.

„То не мора да буде сцена, јер симфонијски комади нису у реду за извођење на позоришној сцени. Али бар имамо концертну дворану и ту се све може. Чак и када позову велике уметнике из иностранства, којих има много, треба да имамо пристојно место да им понудимо и да имају времена да се бар пресвуку. Волео бих да све ове изјаве уметника не остану глуве уши, али нажалост до сада се то дешавало“, рекао је он.

Али, према њеним речима, то је ентузијазам јавности на Косову који се нимало не разликује од оних у другим земљама са дугом музичком културом.

„То је другачија љубав, то је њихов изглед, то је та појачана радозналост јер те познају од твоје 18. године и наравно да су пратили твоју каријеру и пут. Због тога, сваки пут када дођем овде, они су веома радознали да знају до које тачке сам сада стигао или где сам отишао да наступам, који репертоар, у ком тренутку своје каријере сам. Без сумње, то је и велика љубав коју добијам од њих и увек после концерта морам да се поздравим са сваким од њих, јер их познајем и то су људи са којима сам одрастао. Ово је учинило наступ овде изузетно посебним“, каже Кајтази.

Елбенита Кајтази у улози Мими у Пучинијевом „Ла Бохеме“, у Бечкој државној опери, једном од њених успеха који су обележили 2024. годину (Фото: Мицхаел Похн/Виенер Стаатсопер)

Од улоге до улоге ка сновима

Прелази из улоге у улогу су за њега природни. Била је широм Европе, на престижним позорницама, у различитим музичким културама, сецирајући књижевност са светским ремек-делима.

У јулу је наступио у циришкој опери са улогом Лиуа из опере „Турандот” Пучинија.

„Поново Пучини, Лиу умире на крају, тако да је то улога која ми је донела много успеха. Извео сам је и у новој продукцији у Дрездену и критичари су изузетно добро оценили мој наступ и појављивање у овој улози, јер то захтева веома посебну емоцију. Постоје три арије и друга арија је посебно веома драматична и дирљива, док је трећа арија тренутак када се она жртвује за своју љубав, а то је Калафи“, каже Кајтази.

Рекла је да је то улога коју увек са великим задовољством тумачи јер јој веома пристаје гласу.

„Успевам да реализујем дуге 'легатос', па и драму на крају и увек се томе враћам са великим задовољством. У Цириху је то била прилично модерна продукција, али ове продукције су компликованије за реализацију јер понекад у појединим тренуцима будеш хладнији, по жељи редитеља, али ипак код Пучинија је тешко бити и наступаш хладно, а у крај крај је био веома леп“, каже сопран са Косова који је дао душу многим значајним улогама у оперској музици.

Наступала је као Софи у „Дер Росенкавалиер” у Театру Муниципал де Сантјаго, у „Ханзел и Гретел” у Есену и као Памина у „Чаробној фрули” у Семпероперу у Дрездену током 2014. У лето 2016. дебитовала је на Фестивалу. из Салцбурга као члан пројекта Иоунг Сингерс Пројецт, певајући са оркестром Минхенског радија.

У сезони 2018/19 Елбенита Кајтази је дебитовала у Хамбуршкој државној опери као Нанета у „Фалстафу” и као Сузана у „Фигаровој глави”. Године 2020. дебитовала је у „Националној опери Бордо” као Виолета у „Травијати”. Али ово је само једна од прича које је чувени сопран изградио на међународној сцени.

Ове године се вратила у Цирих са Моцартовом опером "Ле ноззе ди Фигаро", док је у Опери у Хамбургу, где је резидентна уметница, била део опере "Манон", ремек-дела Жила Масенеа. Речено је да је то једна од његових најизазовнијих улога до сада. „Манони је једна од најизазовнијих улога које сам до сада играо јер има укупно пет чинова и од тренутка када Манони уђе на сцену до њеног краја – где она умре – увек је на сцени. То је изазовна улога јер вокално морате бити у стању да певате 'колоратуре', да будете лирски глас, да будете 'субрет', то значи да садржи све што је сопрану потребно да изведе такву улогу. Али оно што је најизазовније је то што је на француском“, каже митровачка сопранкиња која је задивила публику својим изванредним интерпретацијама у главним оперским улогама на главним европским сценама.

Следеће године Елбениту Кајтази следе и друге мисије које очекује да ће обавити. Прво као мајка. А на сцени обећава да ће наступ бити магичан као и до сада.

Елбенита Кајтази је понела Косово са собом на светску сцену. Ако морате да побегнете са овог места да бисте дошли до врха, сопран има јасан одговор. „Свако треба да следи свој сан и ако сања да наступа на великим сценама широм света, зашто би се онда ограничавао“, каже сопран који нема граница према великим сценама.

Видео: