Да ли су српске цркве „српске“? Критика неразумног избора

Ове новине су 12. и 19. септембра објавиле дводелни чланак др. Бедри Мухадрит, историчар, о средњовековним црквама и манастирима на Косову. Сазнаје да је публикација била неинтелигентна и објасниће зашто.

Немам надлежност да испитујем учење др. Мухадри за историју ових грађевина. Међутим, моја критика је ограничена на његове закључке и не захтева никакво побијање таквих погрешних изјава.

Мене, такође, највише брине пројекција ових закључака у садашњој ситуацији, која се објективно добија из наслова датог у чланку: Присвајање средњовековних арбореалних споменика на Косову од стране Срба *1. Дакле, почињем од контекста у којем ове речи почињу, преноси КОХА.

Независност Косова је неповратна. Међутим, њени грађани имају више разлога за бригу него годинама уназад, јер су западни пријатељи земље подељенији, многи захтевнији у разговорима са Београдом, а неки подржавају идеју о размени земљишта.

Заиста, у првом пасусу свог првог члана др. Мухадри се управо жали што поново кружи идеја о „даљим горким уступцима“, мимо Ахтисаријевог плана.

Упркос томе што је углавном сегрегирана у енклавама, српска мањина на Косову често је мета непријатељских демонстрација, а понекад чак и напада. Број ових забринутости може порасти. Барем је то оно што је вероватно од 1999. године, кад год би забринутост око независности Косова или међународног положаја постајала све оштрија, мета су често били верски објекти које су Срби посећивали.

Међу њима, Манастир Дечани – слика цркве се појављује изнад наслова у првом чланку – чини се да изазива одређени анимозитет. Током нереда 2004. умало је избегао судбину цркве Левишке у Призрену; затим је претрпео неколико напада, нешто мање озбиљних; непријатељски графити често су исписани на његовим зидовима или у близини; фесат на земљишту око њега и даље траје, упркос поновљеним судским одлукама у корист манастира; и радови на изградњи пута преко његовог заштићеног подручја су недавно почели, иако су били чисто нелегални, и убрзо су због тога заустављени. Штавише, његовог епископа је Вучићев режим жестоко критиковао због његовог противљења размени земље. Ови монаси као да су ухваћени између две ватре. Заиста, они остају под директном заштитом НАТО-а.

Враћам се на чланак др. Мухадри. Реч је о „главним хришћанским култним споменицима, који се данас сматрају српским православним“*2. Наведено је шест, укључујући манастире Дечане и Грачаницу, Патријаршију и главне цркве у Призрену.

Укратко, он тврди (1) да су „сви“ ови споменици подигнути током 13. и 14. века, на темељима ранијих цркава; (2) да су ови последњи били „илиро-арберски“ и „католички“; (3) да су косовски Албанци тада били католици; (4) да Срби у то време „нијесу имали традицију грађења“*3. ; (5) да су стога споменике које данас видимо изградили несрби; (6) да је, посебно, "албански католички свештеник" из Котора пројектовао Дечанску цркву и надгледао њену изградњу; (7) да су албанска племена штитила ове споменике током последњих векова делујући као да су то некада биле њихове цркве.

Из овога Мухадри изводи два закључка: да су ове споменике „узурпирали“ *4 Срби и да „нису сведочанство српске културе“ *5.

Да сумирамо сва његова учења (1-7). Да ли то омогућава да се говори о „узурпацији“?

Најгора грешка историчара, анахронизам, јесте да пројектују наше категорије и вредности у прошлост. Поента је да су ратови освајања и поробљавања сада незаконити, а пљачкање градова је ратни злочин. Али у прошлости су ова понашања била легитимна и честа. Тако је велики правник Гроције Старији писајући у 17. веку признао право на пљачку града који не прихвата предају. Цариград се одупирао хришћанским војницима и авантуристима које је предводила Венеција у Четвртом крсташком рату 1204. године и био је опустошен; пружио отпор војсци Мехмета ИИ Фатиха, 1453. године, и опљачкан. Било би анахроно – па самим тим не само погрешно, већ и бесмислено – рећи да је то било злочиначко или окрутно: савременици о томе нису проценили као таквом.

То је разлог зашто нико не жели да се плен Млечана, сада углавном у Светом Марку, врати у Аја Софију, коју су они темељно опљачкали. И нико не тврди да Аја Софија – коју је Јустинијан саградио као највећу хришћанску цркву, претворену у џамију од стране Мехмета ИИ, у музеј од Ататурка и назад у џамију од стране Ердогана – треба да се врати у цркву.