Данас наше уши почивају

Данас смо у тишини, која би у нормалним условима требало да послужи за размишљање – да одлучимо да ли ћемо гласати, а ако гласамо, како ћемо гласати. Оно што ће обележити разлику у односу на прошли пут је то што ћемо овог пута на бирачка места ући са маскама и гуменим рукавицама и што ћемо бити принуђени да дезинфикујемо руке на улазу и излазу са бирачког места, у нади да ћемо сачувати наше здравље физичко. За ментално, верујем да је време на столу – јер живимо у Републици Косово

Пре 16 месеци, на овакву суботу, на ред је дошла сгафела у време тишине.

Поново сам прочитао писање да бих стекао представу о томе шта сам тамо написао. Схватио сам да врло мало од онога што сам навео треба да се промени. Осим политичке кризе суи генерис, почетка суђења у Хагу и пандемије, сви остали једва да су покренули земљу.

Последња кампања, која се одвијала у условима када су сви учесници апсолутно кршили Закон о забрани пандемије, коначно је окончана.

Завршило се остављајући нас са страхом да ће се број заражених после недељу дана неконтролисано повећавати и да ћемо у време пандемије видети изборну борбу коју организује још увек недовољно формирана незрела држава.

Искрено, овога пута нисам имао живаца ни да слушам дебате, а нисам имао ни прилику да читам политичке програме партија које су се такмичиле. Да ових скоро да и није било, скоро да су странке ухваћене неспремне за још једну утакмицу у спорту који је за нас постао скоро национални – изборе.

Као и у претходној кампањи, нико нам није обећао фамозну либерализацију виза, нити запошљавање стотина хиљада људи – обећали су нам много новца за социјалне шеме, а обећали су нам масовну вакцинацију грађана против ЦОВИД-а, на управо у тренутку када су се радили разлог за његову убрзану дистрибуцију.

Према белешкама ИКСХКП-а, на Косову је званично 62.009 заражених и 1.520 умрлих од избијања пандемије пре 11 месеци. Још се прича да ће вакцине стићи до половине овог месеца, али искрено сумњам у то. Својим умом и начином на који приступамо држави, имаћемо среће ако прве вакцине стигну на Косово до средине године. Надам се да грешим.

* * *

На срећу, ни овог пута није било инцидената. Кампања је ишла како је ишла. Почело је много раније него што је требало и праћено је гомилом анкета, које су овога пута, за разлику од прошлог пута, јавно објављене. Стране амбасаде се готово уопште нису огласиле - можда су људи већ схватили да ће од њих доћи порука да је гласање грађанска обавеза и да свако треба да гласа по налогу своје савести, а не странке.

И са њиховом изјавом и без ње, ово ће вероватно бити круг избора који ће забележити најмасовнији одзив грађана.

Ако се ослонимо на пример дијаспоре, која је до јуче послала преко 38 пакета са гласовима, у којима може бити и више гласова, онда ће излаз на Косову бити велики. Упркос мразу који се очекује да гласање буде у недељу.

Данас смо у тишини, која би у нормалним условима требало да послужи за размишљање – да одлучимо да ли ћемо гласати, а ако гласамо, како ћемо гласати. Оно што ће обележити разлику у односу на прошли пут је то што ћемо овога пута на бирачка места ући са маскама и гуменим рукавицама и што ћемо бити принуђени да дезинфикујемо руке на улазу и излазу са бирачког места, у нади да ћемо сачувати наше здравље физичко. За ментално, верујем да је време на столу – јер живимо у Републици Косово.

* * *

Тишина ће се завршити у недељу у 19 часова и сви ћемо окренути главе према ЦИК-у и центру за бројање гласова који ће нам дати резултате ових избора. Ако овога пута буде урађено као до сада, онда ће овера гласова трајати недељама, ако не и месецима – а то ће представљати веома озбиљан проблем, ако из тог разлога буде конституисање институција, а посебно Скупштине, бити одложен.

Биће притужби, јер без њих се не може. То је постао наш изборни заштитни знак. Али оно што би Косову требало у овом тренутку јесте да сви прихвате резултате и да цео процес сертификације прође што је могуће лакше. А можда смо већ научили из овог процеса – биће то осми по реду овакав. Треба да знамо да што је више кашњења у процесу, то је горе за све нас.

Ко год дође на власт биће суочен са трајним и сада још дубљим проблемима, који су карактерисали послератно Косово. Хрпавост у свим секторима и још заоштрена ситуација због пандемије довели су Косово на најнижу тачку развоја. Достојанствено опстати у овој земљи постаје све теже. Зато што имају веома древно наслеђе криминала, корупције, неписмености, економске стагнације, а у међународним извештајима остало је далеко од онога што се мислило да би могло да се деси, само да имамо мало више разума и да заиста имамо црвене црте против Србије. .

* * *

Прошле су скоро 22 године од ослобођења и искрено сам дошао до тачке када могу да кажем да сам уморан од чекања да ствари крену на боље. Дубоко сам разочаран као грађанин ове земље што смо себи дозволили да толико заостајемо у односу на наше комшије и што смо доказали да нисмо били спремни за државу. А, ни после 22 године нисмо научили да га волимо искрено, већ само из личног интереса.

Али умор не значи одустајање и зато, као и увек, кажем да ћу сутра изаћи да гласам. Нећу препустити случају да неко из ових или оних разлога злоупотреби мој глас. Јер такве злоупотребе нису увек давале праве резултате, већ оне које су некоме одговарале у једном тренутку.

И даље верујем да ова земља има будућност. Да може постати држава у којој влада закон; где ће бити правде, коју не треба чекати годинама, где ћемо бринути о свом здрављу, а да не излазимо напоље, где ћемо научити да пишемо албански језик без језичких грешака; где ћемо научити да је читање књига много корисније од читања статуса на Фејсбуку; где ћу, када дођем до пензије, моћи да живим достојанствено; где нећу чекати још 20 година док се не нађе локација за оперу; и где ћу моћи да видим како реке имају воду и где се шире зелене површине, а бетон се скраћује.

Верујем да има много других који нам недостају и који се могу довршити, а који нас коче и који се могу избећи.

Само ако га волимо.

[емаил заштићен]