Појава популарног тиранина

У српском моделу експанзије, Албанац има своје место у подруму као портир који се храни сардинама из конзерве. То илуструју понашање и политички поступци Александра Вучића.

1.

Једна од најсадржајнијих дефиниција владавине Александра Вучића у Србији долази од проф. др. Милан Подунавац, професор политичких наука на Универзитету у Београду и на Факултету хуманистичких наука у Подгорици. Пре неколико недеља, у дугом интервјуу, између осталог, рекао је: „Није први пут у политичкој историји да се рађа онаква владавина какву имамо данас у Србији. Појава 'популарних тиранина' и људи са маргине друштва који преузимају власт прати политичку историју од најранијих времена. (...) Овакви типови влада обично се јављају у земљама у којима народ нема политичку свест, па се политика обично своди на борбу малих клика које се боре за власт и богатство. Већина људи иде у војску, плаћа порез, води рачуна да их полиција не ухвати, али у суштини немају везе са политичким животом. Куповина и подмићивање утицајних појединаца је обично једини начин да се они повежу са лидерима. То је, мање-више, опис који би одговарао Србији”.

2.

Шта то значи у односу Владе Србије према Косову? Мање-више ситуација је таква: основни проблем Александра Вучића је што – као сви српски ултранационалисти и политички хулигани – не може да се помири са чињеницом да је прошло време када је Србија могла да третира Албанце као „дивље племе“ које мач и бич их дисциплинују, масакрирају, протерују из њихових домова, одузимају им земљу и пале им куће. Како је крајем тридесетих писао Васа Чубриловић: кога брига ако ми истријебимо Албанце, кад нико не брине о истребљивању Јевреја. То је и Вучићев начин размишљања, али геостратешке прилике су се промениле и косовски Албанци више нису они из 30-их. Чак ни оне из 30-их. Они су народ који је своју слободу изборио високом ценом.

Други Вучићев проблем је што не може да се сложи са Албанцем који је једнак, па чак и супериорнији од Србина. Или српски. Његова срамота и срамота њему сличних је културна. У његовом културном расизму нема места напредним, цивилизованим, образованим Албанцима, пуним самопоуздања и пуним инклузивног, неискључивог поноса. У српском моделу експанзије, Албанац има своје место у подруму као портир који се храни сардинама из конзерве.

Читав Вучићев бес је заснован на његовом неодобравању како се народ потлачен скоро 100 година некада ујединио око Антона Чете и постигао унутрашње помирење и консолидацију, затим се постројио иза Ибрахима Ругове и Фехмија Агана, а затим - упркос свим унутрашњим превирањима - са ослободилачком рату, успео је да мобилише западни свет да оконча српску власт на Косову. Српска политичка траума сажета је у једној реченици: "Шта нам је ово урадило?" Зар Добрица Ћосићи није Албанце назвао „друштвеним олошем“ који је бацио на „најкултурније људе на Балкану“? „Културни“ народ који је изабрао политичко руководство које је организовало и извело први геноцид у Европи после нациста у Другом светском рату. Постоје све врсте култура.

Вучићев политички речник одјекује жељом за осветом. То је куби речник који је у српској историји познат као „друмски разбојник“. Модерна верзија "друмског разбојника" је "урбана" паравојска из Београда која одлази у Бијелину у Босни и први људи које убија су - Албанци. Да настави рад тада 1998. и 1999. године на Косову. Вучић је „дете“ тог времена. Можда је у међувремену постао познавалац црних (а можда и белих) вина, можда превари западног новинара или активисту жељног „5 минута славе са хулиганом у оделу“, али Вучићи више никада не окреће точак историје после.

такође Додатак за културу 2 ј. пре него што Вучић је монструм, а не политичар

3.

У контексту српско-албанских односа уочава се велика разлика. Српска политика је потпуно усклађена између Александра Вучића у Београду и Милорада Додика у Босни. Додик доноси у парламенту Републике босанских Срба закон којим се стављају ван снаге одлуке Уставног суда БиХ на територији Републике Српске. Из Београда Додику не стижу критике због овог опасног корака. Додик негира геноцид српских снага у Сребреници и друге злочине над босанским становништвом, а Београд га не критикује, напротив – охрабрује. Додик је годинама на црној листи САД, али за Београд то није разлог да се дистанцира од њега. Додик готово свакодневно вулгарним језиком вређа западне дипломате и владе, посебно Амбасаду САД у Сарајеву, а Београд га никада не замери. Додик пријети референдумом за отцјепљење српског ентитета у Босни и Београду не каже ништа против ових планова, напротив: подржава Додика, прокламујући идеју „српског свијета“. Ова тесна координација између српских лидера у региону показује да циљ остаје оно што је био раних 90-их: рушење граница и стварање Велике Србије. Ова злочиначка битка српске политике одвија се у Босни, на северу Косова, у Црној Гори (преко Српске православне цркве и других проруских елемената). Појачавање тензија у Босни врши се да би се запретило међународној заједници да Београд тражи „компензацију“ за било какве уступке на Косову.

Албанска политика: чак се и политика албанских патриота Балкана чини дубоко координисаном – али не међу собом. Није идеја да албански политичари узимају пример српских политичара као модел координације. Требало би да постоји координација на генералним линијама – координација која води рачуна о интересима Албанаца у региону у целини, а не само о краткорочним интересима политичара чија је једина светиња очување власти.