Што је даље од Србије, то је визија јаснија

Дејан Атанацковић, сликар школован у Фиренци у Италији и писац, каже да је "питање Косова завршено, оно се више никада неће вратити у Србију". Ллазар Ксхамић, бивши шеф одељења за планирање и брендирање у европском седишту Гугла, наглашава да су национализација и трауме прошлости претворене у оружје манипулације од стране актуелне власти у Србији. Очигледно, вероватноћа да ће Србин јасно размишљати о Србији расте са сваким километром од Србије

Дејан Атанацковић је 1996. године дипломирао на чувеној Аццадемиа ди Белле Арти у Фиренци у Италији. Тада је рат у Босни био управо завршен и ускоро ће београдски режим започети нови рат, на Косову. Можда су живот, школовање и образовање ван Србије учинили Атанацковића отворенијим према свету, критичнијим према аномалијама у својој земљи и реалнијим, да кажемо, питању Косова.

Као грађанин који размишља својом главом и одбија да се придружи маси, Атанацковић је прошле недеље изјавио да је питање Косова окончано и да се Косово никада неће вратити Србији. Дилема Косово или ЕУ, према његовим речима, потпуно је лажна, јер без обзира на то какав ће однос Србија имати са ЕУ, Косово се неће вратити Србији. Атанацковић је рекао да би, ако би имао довољно разума, Београд и Приштина имали заједничку платформу за ЕУ ​​интеграције. Он је истакао да Косово апсолутно мора да има своје седиште у УН и додао да је Србија већ прихватила Косово на различите начине. Интегрисано Косово у међународне организације ће га подстаћи да поштује многе стандарде од којих би имали користи и Србија и српска мањина на Косову, сматра Атанацковић.

Овакви гласови су усамљени и изоловани у Србији, али то не значи да су неважни. Напротив.

Принцип да што даље од Србије, то је поглед јаснији, важи и за Лазара Џамића, бившег шефа Одељења за планирање и брендирање у европском седишту Гугла, српског и британског држављанина, познатог по мудрој реченици да је једини начин да се предвиди будућност је да је сами измислимо. У анализи стања у српском друштву објављеној у београдском НИН-у, Џамић открива део слабости која паралише Србију. Његови налази су важни јер српска политика игра негативну улогу и у регионалном контексту. Према његовим речима, актуелни српски режим је директан наставак стила Слободана Милошевића.

Већ годинама већина текстова и анализа о дешавањима у Србији подсећа на калеидоскоп, оптичку играчку. Другим речима, наставља он, понашамо се у истом коментаторском кругу где се разликују само наративни стил и артикулација коментатора. Понекад докази, али не увек. Завршили смо у трци метафора и аналогија, у лову на афоризме, јер је (поред шансе да будемо боље запамћени) ово једино остало да настави да прича о ситуацији у Србији и одговорности власти, па да не будемо монотони ни себи ни другима.

такође фељтон 8. децембар 2026 Косово се дели - да ли постоји неко са сценаријем како би се спречила подела и рат?

Основни састојци тешке киселине коју годинама називамо „српском моћи“ су видљиви, непроменљиви и у суштини банални: идеолошка празнина и дарвинистички опортунизам, с краја на крај, за лично богаћење; ауторитарност и пратећа бахатост, примитивизам и неспособност, антиевропеизам и национализација као тактике за одржавање апсолутне власти; стратешка и стручна пропаганда за манипулацију јавним мњењем. Све остало произилази из њих, сви начини испољавања свакодневне активности, сва феноменологија која чини „месо” које коментар свакодневно „жваће”. Због тога нам се чини да сви звуче исто. Из тог разлога, чини се да су само метафоре и аналогије остале да критика звучи свеже.

Као иу време Милошевића, и сада је национализација само методологија, тактика пропагандног деловања и „производње консензуса“, ​​начин да се остане на власти и не поставља питање трајног стања пљачке друштвених ресурса, пише Џамић.

Национализација српске моћи је мађионичарски трик „одвлачења пажње“, илузионистичка техника фокусирања погледа на другу земљу, док вредне руке илузионисте изводе трик. У овом случају, масовна корупција. Једини начин да се ова пропагандна ефикасност одржи деценијама, као што је то случај у нашој земљи, додаје Џамић, јесте организовање континуираног психолошког, концентрисаног и професионалног рата против становништва. Осим техника манипулације позајмљених из постојећих западних пропагандних књига, обогаћених технолошким иновацијама из Кине и релативизирајућих психолошких техника исклесаних у Русији, све остало је наше. Поготово како су трауме из прошлости претворене у оружје манипулације, као да за те трауме није одговорна ова власт, тачније многи људи ове моћи – од шефа државе наниже, који су у време Милошевића били у важне политичке позиције.

Континуитет и професионалност режимске локалне пропаганде директна су последица чињенице да је актуелни шеф државе био Милошевићев министар медија.

Дугорочно за наше друштво, наглашава Џамић, овај „траума-вампиризам“, ширење историјских траума, претварање Србије у стадијум трауме, олош према „свету“, храњен суперконцентратом лажи и митови у режимским медијима. Ово је највећа траума од свих и најтеже је решити.

такође колона 22. јул 2026 Два српска министра и аналогија коју Европа избегава

Дугорочне последице овог вишедеценијског вампиризма – као суштине српског грађанског психолошког рата – је испирање мозга: становништво које не зна да разговара међу собом, насиље као рефлексна реакција на несугласице, апсолутни примат емотивног импулс, без размишљања, незнање и неразумевање савременог света, тотално уништење етике у свим сферама живота и губитак цивилизацијског компаса.

Ми, додаје Џамић, све време гледамо доле, у земљу, у свој пупак, у планету у којој су проблеми толики да су велики и за Кину и Америку, а камоли за Србију, али немамо апсолутно шта да радимо. кажемо на ову ситуацију; не знамо, није нас брига, немамо ни стратегију ни планове; важније је ко нас „мрзи“.