Зашто су се новине читале од последње странице?

...зашто је новински извештај о смрти путовао девет месеци на раздаљини од два километра, зашто нас контролишу алгоритми и зашто је загрљај неопходан?

1.

Овај чланак, као што ћете видети, није производ вештачке интелигенције.

Чињеница да није тако значи да данас имамо значајан број чланака, објава на Фејсбуку или рецитовања дубоких мисли од инфлуенсера са подједнако дубоким деколтеом који звуче савршено у језику и структури.

Али доказ да ово није производ вештачке интелигенције – у мери у којој јесте интелигенција, у мери у којој јесте производ природне интелигенције – повезан је са налазом да је, када су постојале новине штампане на папиру, значајан део читалаца почео да чита не од прве, већ од последње странице новина.

Псе?

Четгпт овде није од помоћи, јер ако га питате, даће вам дугачко објашњење, али без проналажења једноставности и суштине одговора. Једноставност и суштина одговора је у томе што је значајан део људи почео да чита од последње странице, јер су одатле одмах прешли на умрлице и комеморације за покојнике.

Странице сећања – или језиком новинских уводника, странице мртвих – биле су неспорне истине, можда чак и за разлику од оних које су биле спорне и које су почињале на првој страници, јер све што је почињало на првој било је спорно, а све што се завршавало на претпоследњој било је неспорно.

Или, другачије речено, како би се рекло за земљу, читалац је почео од последњих страница јер није желео да буде изостављен из друштвеног кодекса, није желео да остане неинформисан о смрти некога, имена које је лично познавао или је познавао његов породични круг или је имао везу која је стварала осећај обавезе да оде на сахрану или изрази саучешће.

2.

Једном од мојих веома блиских сарадника дуги низ година је умрла мајка почетком ове године.

Живимо мање од два километра удаљени једна од друге, али вест о њеној смрти путовала је девет месеци. Када је стигла, вест је дословно носила бес због кршења нашег друштвеног кодекса - како нисам могла да одем на сахрану или да изразим саучешће? И, заиста, како нисам могла то да урадим за особу са којом сам пре 35, или 30, или 20 година била тако блиска?

У мом детињству, када смо живели у Боливији, овакве вести би стизале у писму, можда за месец, можда за два, али не за осам. А Боливија је била удаљена 11 километара, а не два.

И, заиста, како је било могуће да се ово деси, парадоксално, у информационој револуцији, где сваке секунде сазнајемо шта се дешава у сваком кутку света, где живимо у свету толико дигитализованом да је Данска одлучила да последње писмо које ће бити достављено у поштанско сандуче буде 30. децембра.

(За оне млађе, поштански сандучићи су били металне кутије у које су се убацивала писма са причвршћеним поштанским маркама - поштанске марке су имале лепак слатког укуса који је морао бити навлажен језичком да би се залепиле на коверту или разгледницу).

Поштански сандучићи су нестали из града, можда у исто време када је колона плаката са читуљама која је висила на дрвећу главне улице Приштине, која је касније постала Трг Мајке Терезе, изгубила на тежини. Како су плакати постајали све небитнији, читуље су добијале на значају на последњим страницама новина.

3.

Пут вести о мртвима трансформисан је брзином којом смо прошли један век, прешли смо из социјализма у отворено друштво, из индустријске револуције у информациону револуцију, из окупације у слободу и независност.

То је некада био телефонски позив, када су телефони били ретки. Знам звоњење црног телефона, који је носио број 3437, касније 23437, на који је стигла вест о смрти моје баке.

Ту су били постери - они постављени у градским сокацима и на вратима станова и кућа; дефинитивне вести.

А онда су некролози у новинама, а када су новине нестале, објаве су се објављивале на Фејсбуку, са својим 24-часовним циклусом, са директношћу емитовања промене у животу особе, понекад готово као да је у питању пренос уживо.

Па како да не чујем вест о смрти жене девет месеци касније?

Први и природан разлог биле су дугогодишње раздвојености између мене и особе чија је мајка умрла; проћи ће скоро двадесет година откако смо изгубили нормалан контакт - не онај интензиван који смо имали, што је значило да смо се могли чути и видети неколико пута дневно, већ нормалан, у коме бисмо комуницирали с времена на време довољно да то дефинишемо као нормално.

И овде, у смислу нормалности, прелазимо на други разлог. Тешко је дефинисати који ниво комуникације се сматра „нормалним“ у ери Фејсбука и других друштвених медија, јер живимо са имплицитном претпоставком да све информације имамо одмах на својим телефонима. Ово је, међутим, илузија, или чак колективна самоилузија, јер на својим телефонима имамо информације које нам се сервирају на основу алгоритама великих компанија, а ти алгоритми се граде кроз нашу интеракцију са кругом друштвених медија. Алгоритам ми није рекао да је мајка особе коју је требало да тешим на сахрани умрла, из једноставног разлога што та особа живи у другом алгоритамском свету, са својим виртуелним пријатељима, са политичким, културним и другим афинитетима који је не приближавају мом алгоритамском свету. Фејсбук нас је ограничио на 5 виртуелних пријатеља и његов алгоритам нас свакодневно упућује да усмеримо пажњу на то ко је кога увредио у вечерњој дебати, хоће ли један становник „Великог Брата“ пољубити другог, огласи за некретнине, спортска одећа, туристички аранжмани - смрт обичне особе није од посебног интереса.

И тако долазимо до трећег разлога, због којег смо прешли из живота у физичком јавном простору у живот у виртуелном јавном простору. Некада смо излазили у град да видимо и будемо виђени, пили кафу да размењујемо информације, мисли, очаје и радости - вест о смрти је била ту негде - на постерима и новинама, делу јавног простора. Сада излазимо на Фејсбук, знамо једни о другима чак и више него што нам је можда потребно, од хране и пића, одеће до објаве за кога ћемо гласати. Али, знамо онолико колико нам је алгоритам наложио и ограничио да знамо, смернице и ограничења која после неког времена постају конвенција; задовољни смо оним што знамо унутар нашег информативног мехура и то доказујемо отварањем телефона да видимо шта је ново на Фејсбуку.

4.

У нашем виртуелном свету, случајно знамо много, али не знамо увек шта нам припада и за шта сносимо одговорност. То није зато што смо постали мање људски, већ зато што смо прихватили, често несвесно, да део наших односа делегирамо алгоритму.

Алгоритам нас обавештава, али нас не обавезује. Говори нам шта је ново, али не и шта је важно. А смрт, као дубоко људски и друштвени догађај, губи се управо тамо где се губи хијерархија вредности: у простору где се све мери пажњом, а ништа одговорношћу.

Овако вести брзо путују, али не стижу на време. Не зато што средства не постоје, већ зато што недостаје присуства. Не зато што смо далеко, већ зато што свако од нас живи у другачијем информационом простору, у другачијој нормалности, дефинисаној оним што нам се појављује на екрану.

Стога, ова прича није ни носталгија нити одбацивање дигиталног света. То је једноставно подсећање да се неке ствари не могу заменити: ни смрт, ни сећање, ни људска обавеза да се буде ту — физички и у времену.

Зато је важно да се састајемо, током ових празника и сваког другог дана до следећег празника.

Хајде да разговарамо једни с другима.
Хајде да слушамо док се гледамо у очи.
Рукујмо се.
Хајде да се чежњиво загрлимо.

Хајде да одржимо приче живима делећи их једни са другима, живим речима, у опипљивом свету.