Ноншалантни бунтовник из прозападног Косова

Поводом смрти др Бујара Букошија, премијера Косова.

1.

Ноншалантност не значи немар. То више значи добронамерно искупљење. Др Бујар Букоши је, на свој оригиналан начин, био шампион ноншалантности. „Хајде, донео сам грожђе из винограда у Сувој Реци“, рекао ми је једног летњег дана 2017. године. Држао је леђа руком, рекао је да осећа благи бол, али на његовом лицу није било знакова забринутости. Чак и када је добио озбиљну дијагнозу, задржао је свој ноншалантни, често црни хумор. Рекао је: „Где ме је ова болест нашла када, на пример, у овом свету живи 1,2 милијарде Кинеза.“ Са неупоредивом снагом воље, уз помоћ породице и многих пријатеља, суочио се са болешћу колико и исмевао је. Данас, у раним јутарњим сатима, Бујар Букоши, први премијер Републике Косово, затворио је очи.

2.

Овај текст пишем Бујару као пријатељу и саговорнику, не првенствено као политичару. Кроз драматичне фазе кроз које је Косово прошло када се укључио у политику, велики обрти, велика очекивања, велике жеље, велики снови били су једнако чести као и разочарања и неуспеси, често без његове кривице. Али на крају, оно што је важно је резултат: 10. јуна 1999. године, Бујар Букоши се спремао да се врати на ослобођено Косово након скоро деценије проведене у егзилу. Дан раније, српске снаге су потписале капитулацију у Куманову, 10. јуна 1999. године, напади НАТО-а су престали. Заправо, ово је датум ослобођења Косова. Можда постоји нешто симболично и божанско у чињеници да се његова смрт поклапа са 26. годишњицом ослобођења Косова.

3.

такође ВЕЧЕРЊЕ ВЕСТИ 12. јуна 2025 Последњи опроштај од бившег премијера у егзилу, Бујара Букошија

Његова тачност је била немачка. „Бићу у ресторану „Колекција“ за 7 минута.“ Стигао би старим џипом, реликтом преосталим из битке на Кошарама. Без телохранитеља, без поза, без одвратних сцена балканских политичара. Наручио би кафу, разменио неколико речи са конобаром, отворио паклицу цигарета и кренуо на путовање кроз нову историју Косова. Ово лутање је почело у пошти у Сувој Реци, у Призрену шездесетих година прошлог века, у мрачном времену репресије Александра Ранковића, у Београду 1960. године захваћеном студентским протестима, у подељеном Берлину осамдесетих година прошлог века, где је Бујари докторирао урологију и вратио се да служи у највећу косовску болницу у Приштини. Баш као што је служио седамдесетих година у Глоговцу. Др Бујар Букоши је био међу оним косовским Албанцима који нису били инфериорни у односу на друге у тадашњој социјалистичкој Југославији. Могао је да говори о медицини и књижевности као раван свакоме од Љубљане до Скопља. Као представник албанског друштва које је покушавало да ухвати воз еманципације. Друштва које је одмах после Другог светског рата још увек било у мраку, са око 1968 одсто неписмених мушкараца и преко 1980 одсто неписмених жена. Док је био студент у Београду, његов брат је побегао у Албанију. Иако је Југославија била репресивна, аутократска држава, са елементима диктатуре, Бујара није погодила никаква колективна казна, каква се практиковала у Албанији, на пример. Наставио је студије, дипломирао, касније је отишао у Немачку, научио немачки језик и специјализовао се за важну медицинску област. У Приштини осамдесетих година прошлог века, запао је режиму у очи као политички неподобан. Због тога је кажњаван, на пример тако што му није додељен стан, док су технички радници такође били фаворизовани због своје лојалности режиму.

4.

„Називао сам себе премијером у егзилу, али у суштини сам, као и многе друге колеге, био само куцач на великим, тешко продорним вратима западне дипломатије“, рекао ми је једног прелепог сунчаног дана док смо пливали до острва у Ксамилу, када је Ксамил још увек био село са две лежаљке и пола ресторана. Био је премијер једне виртуелније државе, али не и онај који се сме игнорисати. Супериорност косовских политичара из 1990-их била је апсурдна колико и срећна: у поређењу са другим балканским личностима са оштрим цртама лица, др Бујар Букоши се могао помешати са немачким лекаром коме поверавате своје здравствене проблеме, док се др Ибрахим Ругова могао помешати са књижевним критичарем који не гура своју столицу у бару, већ је подиже у ваздух и враћа на место како не би узнемиравао госте. „Изненадили су нас својом људском нормалношћу“, рекао ми је годинама касније један немачки генерал на састанку на обали Охридског језера, где се одржавала једна од оних конференција које су организовале западне фондације.

5.

Када се Виктор Мајер, дописник немачког листа „Франкфуртер алгемајне цајтунг“, пензионисао средином 1990-их, Бујар Букоши га је одмах ангажовао као саветника. На фотографији из тог времена, др Ругова, др Букоши и др Мајер се виде како улазе у Стејт департмент у Вашингтону. Бујарови контакти са немачким новинарима били су блиски и током година су постали пријатељски. Они Бујара виде као „Немца из Приштине“, не само зато што је говорио немачки, већ и због његовог бунтовног духа. Након независности Косова, Бујар Букоши се нашао на позицији заменика премијера Косова. Једног дана ме је позвао и рекао ми да ће сутрадан доћи у Цирих, а затим ћемо отићи у кућу Виктора Мајера да уручимо одликовање које је тадашња председница Косова, Атифете Јахјага, доделила немачком новинару (који је био Швајцарац по рођењу, па је живео близу Цириха). Бујари је стигао у Цирих, без помпе, није тражио аутомобил нити било какву церемонијалну драму од амбасаде Косова у Берну или конзулата у Цириху. Узели смо такси и сећам се да је возач скоро одбио да узме наш новац за услугу након што је Бујари дуго причао о афричкој земљи из које је возач дошао и о диктатору те земље који је владао 60-их или 70-их година. „Јесте ли били тамо?“, упитао је таксиста. „Не, не, управо сам прочитао“, одговорио је Бујари.

такође Арбери 12. јуна 2025 Почаст Бујару Букошу

Виктор Мајер и његова супруга су нас дочекали са великом љубазношћу и сећањем на прошлост која је понекад - у то време - изгледала као да никада не пролази. Био је то тренутак олакшања за двојицу људи који су, сваки на свој начин и са страшћу, помогли Косову да буде независно. Виктор Мајер са својим оштрим списима о догађајима у Југославији, Бујар Букоши са својим доприносом тешком периоду у историји Косова. У јесен 2014. године поново смо отишли ​​у село Виктора Мајера близу Цириха, овог пута да присуствујемо опроштајној миси у његово сећање. Преминуо је 22. новембра 2014. године.

„Видимо се у виноградима у Сувој Реци“, рекао ми је Бујар пре него што је возом кренуо за аеродром у Цириху. Ушао је у вагон као сасвим обична особа. Није то био наш последњи сусрет, али ми се чинило да се тог дана, после мисе и ручка у знак сећања на Виктора Мајера, др Бујар Букоши враћао кући са осећајем поноса што је био сведок не само важног поглавља у историји Косова.