„Где је Србин који гледа напред?

Три српска писца, два савременика, један из далеких времена, разоткривају мане српског друштва. Сарказмом, иронијом, често грубим језиком, супротстављају се слабом имунолошком систему нације

Добри писци не хвале увек свој народ. Понекад извлаче на површину мане, лоше, негативне стране. На пример: када припадници тог народа пређу било коју границу са глупошћу, писац се бави описом и разоткривањем тих глупости.

Поред ратних злочинаца (узрочника глупости са крвавим последицама), Србија је последњих деценија катапултирала и писце на јавној сцени, који оштро анализирају ментална сакаћења друштва.

Бора Ћошић, који није у сродству са Добрицом Ћосићем, један је од српских аутора са широким хоризонтом и невиђеном вољом да разоткрије српске националне вредности. Срби су, писао је пре скоро две године у швајцарском листу „Ноје цирхер цајтунг”, ирационалан народ. Њихова лоповска крв, амбивалентно понашање, наслеђено кроз дугу турску окупацију, њихово неупитно јунаштво и злонамерни хумор – све је то заједно изазвало много неизвесности у овом народу, али и изненађујућих поступака., који су му често штетили, не!

Бора Ћосић живи у Берлину. Често борави и у Ровињу. Ровињ је хрватски приморски град. Архитектонски је сличнији италијанским градовима него већини Србије. Из даљине се можда боље види унутрашњост народа. Бора Ћосић је уверен да су, док су други народи ишли ка европеизацији, Срби тек од турских освајача научили да користе купатило. У директнијем преводу, Турци су научили Србе да се купају.

Изван генерализација: шта су Срби научили последњих деценија, после ратова 90-их? Они су преузели величање ратних злочинаца. Прошлог лета српски ратни злочинац Небојша Павковић, осуђен на 22 године затвора за ратне злочине на Косову, разговарао је са ученицима школе "Гјура Јакшић" у Новом Саду путем видео линка из затвора у Финској. Кад би само јадни ђаци знали шта је писац Гјура Јакшић рекао у XNUMX. веку: после јахања, окренуо је леђа коњима, а изненађени коњаник га упитао: зашто си окренуо леђа коњима? Гјура Јаксхики је одговорио: "Где је Србин који гледа напред?"

Дубоко у историји требало би да буде и месија каквог не траже само навијачи са трибина фудбалског стадиона („Србија до Токија“). Али, како је писао Франц Кафка, који је умро пре 100 година, месија ће доћи када више не буде потребан, доћи ће тек по свом доласку, неће доћи последњег, већ последњег дана.

До тада, живео месија продорне ироније и енфант террибле српске књижевности, Светислав Басара. У интервјуу за један хрватски медиј, Басара наводи да српско друштво нема имуни систем који би одбијао политичке личности попут Слободана Милошевића, Александра Вучића или Војислава Шешелија. Још горе: српско друштво, не увек свесно, ствара такве фигуре, сматра Басара. Према његовим речима, глупо је мислити да су се Милошевић и Вучић појавили ниоткуда и да владају страхом.

Од 1987. до 1999. године, наставља Басара, 99 одсто српског становништва подржавало је великосрпски пројекат Слободана Милошевића и Добрице Ћосића. Српско друштво је склоно психичким епидемијама јер није заједница слободних грађана, већ аритметичка гомила. Србија губи у миру јер не зна – а вероватно ни не жели – да живи у миру. Не само са другима, већ и са собом. Србија је једном ногом изашла из модерног света, а убиством Зорана Ђинђића са обе ноге. Ђинђићев пројекат је био хумано, савремено и институционалистичко српско друштво, одвајајући псеудомитологију од политике, али 99 одсто Срба ово није волело, обожавали су Слободана Милошевића и Добрицу Ћосића. Укратко, Басара објашњава око 40 година српске политике.