Опасно дуг сан косовске политике

Можда постоје странке које не желе да владају са другом странком (то је нормално), али чињеница да се две странке не могу пронаћи у целом политичком спектру да формирају коалицију указује на дубоку деформацију не само политичких већ и људских односа. Ово неповерење има свој извор у главном недостатку косовске политике: сарадња се види као слабост и често само као прилика да се превари други и направи му јама. У овој јами, нажалост, не падају политичари, већ Косово.

Док је политичка класа Косова ушла у дугачак тунел екстремне поларизације, праћен непрестаном пропагандом оптужби и контраоптужби, са празном реториком и псовкама о томе ко је шта рекао против другог на Светог Митре 2007. и како је политички ривал одговорио на Светог Ђурђевдан 2013. године, са релативизацијом свега, са употребом тоталитарних појмова који демонстрирају недостатак елементарног историјског знања, са причама о провинцијском менталитету дигиталних снајпериста и псеудо-стаљинистичких комесара, са гомилом фрустрираних и циничних људи за празан јавни протагонизам, са ловом на вештице и лажним апокалиптичким упозорењима, са елементарним недостатком спремности за компромис свих странака, са ароганцијом бројева, хвалисањем и слабом управом (од стране странке са највише гласова у последње 4 године), са (злоупотребом) прошлости за нискоразвијене манипулације актуелном дневном политиком. (у овој земљи патриотизам је често коришћен и користи се као маска за прикривање дугогодишње коруптивне и криминалне политике), па у свој овој галами и немогућности да се види даље од Пинокијевог носа, у међународним медијима кружи вест да су немачки канцелар Мерц, француски председник Макрон и пољски премијер Туск демонстративно посетили Молдавију како би тамо подржали проевропског председника месец дана пре парламентарних избора. Због близине Русији и руске контроле над фантомском државом Придњестровљем, али и поделе модалног друштва на два табора (један проевропски, други проруски), Молдавија у геостратешком смислу свакако има већи значај од било које балканске државе, укључујући и Косово. 

Међутим, ову вест – ако је ико из косовске политичке класе прочита – требало би посматрати као сигнал да би земља постепено могла све више да пада са радара западне политике ако нема озбиљности у бављењу државним пословима. Можда постоје странке које не желе да владају са другом странком (то је нормално), али чињеница да се не могу пронаћи две странке у целом политичком спектру да формирају коалицију указује на дубоку деформацију односа, не само политичких, већ и људских. Ово неповерење има свој извор у главном недостатку косовске политике: сарадња се види као слабост и често само као прилика да се превари други и направи рупа у њему.

Док Косово остаје заробљено у овом апсурдном позоришту, свет не чека. Немачки министар спољних послова Јохан Вадефул, током посете Загребу ових дана, дао је неке важне поруке, али да ли их ико у Приштини разуме? Рекао је да приступање ЕУ није чисто технички процес, већ и геополитички. „Не смемо препустити наше суседство аутократама, које покушавају да изврше утицај путем дезинформација и корупције или желе да нас натерају на нове зависности“, рекао је Вадефул (цитирано из извештаја Дојче велеа). „Сада нам је потребан нови замах за проширење - за Украјину, за Молдавију и за земље Западног Балкана“, рекао је немачки шеф дипломатије. Тренутно, Загреб такође делује далеко од Приштине. Блокада може да се настави, политичке игре могу да се наставе, лактовање може да се настави, јер ће се ускоро одржати локални избори, то је приоритет за странке, а онда почиње следећа криза: превремени избори пре или после очекиваног неуспеха председничких избора? До тада, позабавите се празном реториком и псовкама о томе ко је шта рекао против другог на Митровдан 2007. и како је политички ривал одговорио на Ђурђевдан 2013. године.