Вероватноћа коначног договора у дијалогу, даље него икад

Споразум о начину уласка-изласка на граници Косова и Србије је успех ЕУ и САД. Неко време ће избегавати ескалацију ситуације. Али дијалог је одступио од првобитне сврхе, а постизање свеобухватног споразума никада није било даље него сада. Две стране у дијалогу имају различите циљеве, док ЕУ и САД немају, нити ће имати моћ у блиској будућности, да натерају Србију да прихвати свеобухватни споразум са признањем.

Прошло је 11 година од почетка дијалога Косова и Србије. Прошло је и заборављено неколико „одлучујућих година“ за постизање коначног договора у дијалогу. Прошле су две и по године од када је ЕУ именовала Мирослава Лајчака за специјалног изасланика за дијалог, са циљем да се са њим на челу процеса свеобухватан договор „постиже за неколико месеци“. Не треба заборавити ове амбиције да се подсетимо шта је била сврха дијалога и колико је успешан. Може се наћи много разлога и оправдања, али остаје закључак да дијалог није успео да приближи ставове страна коначном договору. После 11 година покушаја, постизање тог споразума изгледа да није на видику. Заправо, ако је судити по изјавама председника Србије, договор није могућ без Србије, проћи ће још много година док се такав договор не постигне. Јер она не мари за Србију.

Србија је од почетка дијалога успела да га скрене у процес у коме се решавају неки проблеми, стварају неки други, па се решавају исти и тако даље. Дакле, приступ Србије да кроз дијалог „треба решавати мала питања да би се повећало поверење“ успео је да дијалог доведе у стање у којем се данас налази. У ситуацији када се постижу договори, онда се договарају о њиховој примени, они се не спроводе, стварају се тензије и ЕУ и САД су посвећене превазилажењу тензија.

И ових дана је приоритет превазилажење тензија и спречавање избијања насиља. Помиње се и „дискусија о свеобухватном споразуму“, али се то помиње само да би се подсетило на сврху дијалога. Приоритет није међусобно признање Косова и Србије, што би могло да буде једино коначно решење несугласица и једино решење које би се макар и мало приближило смислу „свеобухватне нормализације односа“. Јер то се не може назвати нормалним односима ако држава не признаје суседну државу, али има територијалне аспирације. ЕУ данас изгледа сматра нормалним да Србија настави своје територијалне аспирације према Косову. Зато што 5 од 27 држава чланица ЕУ није признало Косово као државу и из тог разлога ЕУ има неутралан однос према статусу, или нема однос према статусу. Осим тога, неки у ЕУ, износећи разне предлоге за решавање неких проблема у дијалогу, као да захтевају да Влада Косова има неутралан однос према статусу Косова и, на пример, издаје регистарске таблице аутомобила који ће бити „статусно неутралан“. Или прихватити да осим Владе Косова, на Косову легално делује и Влада Србије.

Нема сумње да приоритет увек треба да буде избегавање насиља и стабилност Косова. Али у исто време треба знати да се тензије не дешавају случајно или спонтано. Са мисијом КФОР НАТО-а, са ЕУЛЕКС-ом ЕУ, уз присуство толиког броја националних контингената војски, са свим структурама обавештајних служби и центрима у ЕУ и НАТО-у за анализу података обавештајне службе, са великом сигурношћу можемо да тврдимо да се јасно зна ко, где и када и на који начин подстиче тензије, блокира путеве, спречава деловање органа за спровођење закона на Косову. Наивности у ЕУ и НАТО-у има често, али не толико, да заиста верују да блокаде путева, на пример, „прави револтирани народ“.

Цела ова ситуација која је створена на Косову, посебно на северу, добро је контролисана и ништа се није десило, нити ће се десити случајно. Цела ова ситуација је створена да утиче, а верујем и да усмерава правац дијалога у Бриселу.

такође Мишљење 15 јануара 2026 Границе посредовања ЕУ и раскрсница на којој се налази дијалог између Косова и Србије

У праву су добронамерници у ЕУ када кажу да „Косово има више да изгуби ако дијалог не успе“. Зато што је дијалог о Косову, ради његовог унутрашњег уређења и пошто се неке земље ЕУ слажу са ставом Србије и Русије да Косово не треба признати ако се Београд не сложи са признањем, дијалог је талац и судбине интеграције Косова. у многим међународним организацијама. И данас, када су ЕУ и НАТО у највећем сукобу у историји са Русијом, опаснијем него у време Хладног рата, постоје државе и дипломате ЕУ и НАТО који се слажу да судбина признавања Косова зависи од Русије.

Али Косово нема шта више да ради од онога што је урадило у свим процесима који су довели до његовог садашњег статуса независне државе. Да независност Косова у садашњем облику, према предлогу Мартија Ахтисарија, није била идеално решење, доказује и чињеница да је странка која је данас на власти, Самоопредељење, била против овог предлога. Данас је иронија да ова партија мора дати све од себе да заштити поредак успостављен Ахтисаријевим пакетом. Јер Ахтисара нису прихватиле Србија, Русија, Словачка, Шпанија, Румунија, Грчка и Кипар. И сада морамо да „нађемо нешто друго“ да их задовољимо.

За 11 година ниједна држава која није признала Косово није се померила са своје позиције. Чак су и ојачали своју позицију. Неки су успоставили односе са Косовом, али га нису признали. А овакав приступ није могао да помогне Србији да препозна реалност да је Косово држава.

ЕУ, као лидер дијалога, има приступ да су „теме само оне око којих се странке слажу“, онда ни међусобно признање не може бити тема. Зато што Србија не прихвата да се прича о тако нечему.

Споразум о начину уласка-изласка на граници Косова и Србије је успех ЕУ и САД. Неко време ће избегавати ескалацију ситуације. Али дијалог је одступио од првобитне сврхе, а постизање свеобухватног споразума никада није било даље него сада. Две стране у дијалогу имају различите циљеве, док ЕУ и САД немају, нити ће имати у блиској будућности, моћ да натерају Србију да прихвати свеобухватни споразум са признањем. ЕУ и САД не желе да казне Србију, а притом не могу ни да је награде.

Када се говорило о „свеобухватном споразуму у року од неколико месеци, а не година“, сматрало се да Косово треба да формира Заједницу општина са српском већином, прихвати екстериторијални статус СПЦ, а с друге стране, Косово ће постати чланица УН и Савета Европе. Србија би убрзала процес европских интеграција.

Ово сада изгледа нереално, између осталог, и због односа Русије и Запада. Дакле, иако Србија жели да остави утисак да је увек спремна за дијалог, учиниће све да је спречи да иде ка свеобухватном споразуму. То се види и по честом помињању од стране представника Србије Резолуције 1244, УНМИК-а итд., јер Србија има Русију која ће спречити било какву промену, што за Србију није прихватљиво, чак и ако Србија прихвати нешто што Запад тражи. , а Русији се не свиђа, Русија ће ипак спречити било какву одлуку у Савету безбедности УН.

Такође је нереално да Србија убрза процес европских интеграција: она то уопште не заслужује. Јер има много критеријума које он не испуњава, а они немају везе са Косовом. Србија је практично блокирала процес преговора о чланству, иако блокада није најављена. Неке земље неће дозволити Србији да настави у овом процесу без подршке санкцијама ЕУ против Русије. Такође је питање да ли Србија жели или не жели у ЕУ. Чак и ово као мотив за Србију да прихвати независност Косова делује веома слабо.

такође колона 5 јануара 2026 Неће бити значајног напретка у дијалогу између Косова и Србије ни 2026. године

Чак ни ЕУ нема амбицију да постигне свеобухватан споразум, иако би то за ЕУ ​​било добродошло. Не делује много амбициозно ако ЕУ оклева да појасни да ли ће решење бити узајамно признање или не. Јер када је ЕУ нејасна, онда се Србија охрабрује да не призна Косово.

Очекује нас, дакле, много састанака у дијалогу, много тема, оптужби и контраоптужби, али су шансе за свеобухватан договор мање него што су биле пре 11, 5 или 3 године.