Позив на опрезни оптимизам

Многи у јавности нашег региона почели су да верују да је чланство Црне Горе и Албаније у ЕУ до 2030. године заиста могуће. Стога се чини корисним да се подсетимо драгоцене лекције процеса интеграције: очекивања треба одржавати што је могуће нижим, а обавезе што већим.

Ми као грађани свакодневно се суочавамо са јавним изјавама политичара. Суочавамо се са њима не само зато што је ово омиљени национални спорт, већ зато што директно утичу на наш свакодневни живот. И у том погледу, грађанима је често веома тешко да правилно процене јавне изјаве политичара. Тешко је разликовати да ли их заиста треба схватити озбиљно, јер политичари заиста имају спровођење одређеног обећања или је то још пропаганда која никада неће угледати светлост дана и стога је треба игнорисати и исмевати. Посебно овде на Балкану, постало је веома тешко схватити политичаре озбиљно. Историја прекршених обећања је веома дуга. 

Процењивање обећања политичара постаје још теже када почну да долазе из иностранства, односно од западних политичара. Обично изјаве америчких и европских политичара схватамо много озбиљније него изјаве наших политичара. То не значи да нису погрешни, али значи да им више верујемо. То није случај само на Косову, то је случај у целом нашем региону. И тако је ових дана наш регион почео да верује, укључујући и мене овде, у једно недавно обећање које се непрестано понавља овде у нашем региону, али и у Бриселу. Обећање је да би неке земље у региону, тачније Црна Гора и Албанија, могле да се придруже ЕУ до 2030. године. У том смислу, најгласнија особа до сада је Еди Рама, који је целу своју предизборну кампању организовао управо на овом обећању – да ће Албанију припремити за чланство у ЕУ до 2030. године. Ово обећање је такође било кључни део председничке кампање председника Црне Горе, Јакова Милатовића. У нормалним условима, игнорисали бисмо ова њихова обећања као балкански улизице, али питање је постало озбиљније када су ова њихова обећања подржали и кључни европски политичари. Тако су председник Европског савета Антонио Коста, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен, висока представница ЕУ Каја Калас и комесарка за проширење Марта Кос – сви без изузетка су у једном или другом облику подржали посвећеност чланству у ЕУ до 2030. године. Дакле, многи у јавном простору нашег региона почели су да прихватају да је то заиста могуће. И у свим овим данашњим преплитањима, желео сам да искористим да на све нас бацим канту хладне воде једноставним питањем – шта ако сви греше? 

Шта ако целу ову нарацију која је створена видимо као полупразну чашу? У том смислу, падају ми на памет две ствари због којих бисмо требали бити песимистични. 

Прво, ЕУ је изградила значајну историју прекршених обећања и одложених рокова. Од када се Хрватска придружила, ЕУ је обећала своје чланство до 2011. Хрватска се придружила 2014. Касније, бивша висока представница ЕУ, Федерика Могерини, говорила је о „прекретници“ у процесу проширења и реалној могућности да се неколико земаља у региону придружи ЕУ до 2025. То нису биле само празне речи европског политичара. Тада, као и сада, ЕУ је имала за циљ да покаже геополитичку визију и храброст као одговор на руску инвазију на Украјину 2014. Да би ово постала стварност и званична политика, Европска комисија је усвојила стратегију под називом „Кредибилна перспектива проширења за снажније ангажовање ЕУ са Западним Балканом“. Употреба речи „кредибилан“ у наслову документа била је признање постојања дубоког скептицизма у процесу проширења. У то време, документ је имао за циљ чланство Црне Горе и Србије у ЕУ до 2025. године. Ову судбину одлагања и прекршених обећања од стране ЕУ недавно је доживела Северна Македонија са сагом о покретању преговора о приступању. То смо доживели и са сагом о либерализацији визног режима. Дакле, укратко, цела модерна историја процеса интеграције нас учи да не треба да се изненадимо ако сутра ЕУ одложи рокове и прекрши обећања. Заправо, требало би да будемо спремни на то. 

Друго, политички развој догађаја у Европи најављују проблеме за агенду проширења. У скоро свим земљама ЕУ видимо успон популистичких и изолационистичких политичких снага. Ово је посебно тачно у три највеће земље ЕУ: Немачкој, Француској и Италији. Сценарио у којем ће политичке снаге које се залажу за успоравање процеса проширења доћи на власт у овим земљама постаје све реалнији са сваким даном који пролази. Овог викенда, Пољска (пета највећа земља ЕУ) изабрала је за председника политичара који је скептичнији према проширењу од свог „немезиса“, премијера Доналда Туска.

И као признање ове реалности, традиционални европски политичари, тренутно на власти у европским канцеларијама, опрезни су у погледу проширења. У том смислу, док имамо оптимистичне изјаве паневропских политичара, попут Косте или фон дер Лајен, о изгледима за чланство региона до 2030. године, нисмо видели такве изјаве од премијера и председника 27 земаља чланица ЕУ. Ова чињеница нам показује да они који су много директније „повезани“ са европским грађанима разумеју да проширење и даље представља питање поделе унутар њихових земаља. Овде треба додати и да тренутни ентузијазам ЕУ за агенду проширења треба посматрати као „надувани балон“ који долази као резултат руске инвазије на Украјину. Дакле, то није резултат добро осмишљене визије, већ спонтана реакција на непредвиђени догађај. Стога је реална вероватноћа да ће са решавањем руско-украјинског сукоба процес проширења поново пасти са хијерархије приоритета ЕУ и бити враћен на ниво питања од секундарног значаја. Дакле, укратко, сваки оптимизам за 2030. годину мора бити уравнотежен успоном изолационистичких политичких снага унутар ЕУ и опадањем политичког ентузијазма за проширење, што само по себи гарантује одлагање рокова и кршење обећања ЕУ. 

Сврха ове колумне није била да будемо песимистични у погледу евентуалног чланства Црне Горе и Албаније у ЕУ до 2030. године. У ствари, управо супротно, требало би да будемо оптимистични и да учинимо све што је у нашој моћи да ово постане стварност. Онда се за ствари које нису под нашом контролом можемо само надати најбољем. У том погледу, можда оно што саветујем јесте да будемо опрезно оптимистични. Другим речима, да имамо најреалнија очекивања од ЕУ. И у том погледу, корисно је запамтити драгоцену лекцију процеса интеграције: обећања и очекивања треба да буду што мањи, а обавезе и достигнућа што већи. То је најбоље што можемо да урадимо.