Анатомија лажи (4)

Јакуп Краснићи је био лице ОВК повезано са јединством, политичким консензусом и одговорношћу за историјски тренутак у Рамбујеу. Х. Тачи, који је био лице поларизације, поднео је оставку дан пре краја конференције у покушају да је провали. То је сада сакривено у књигама и за то нису одговорне историјске личности, већ аутори књига, укључујући академика Арсима Бајрамија.

1.

Пасус из књиге академика А. Бајрамија у великој мери сумира погрешну премису, која доводи до грешака у овој књизи и у великој мери у важном делу јавног дискурса:

Након великог притиска, Тачи је коначно донео дуго очекивану одлуку да каже „да“ споразуму из Рамбујеа и отвори пут војној интервенцији НАТО-а, што је довело до ослобођења Косова, а касније и до његове независности. Тачијев прелазак од политичког лидера ОВК до централне фигуре конференције у Рамбујеу учинио га је касније кључном фигуром у процесу независности Косова, када је достигао кулминацију свог лидерства 17. фебруара 2008. године, читањем Декларације о независности, којом је Косово проглашено сувереном и независном државом. Без сумње, Рамбује је био најсветлија тачка у политичкој историји Хашима Тачија.

Из досадашњих исказа свих сведока Конференције у Рамбујеу, произилази да је он био главна негативна фигура ове конференције која је покушавала до последњег тренутка - разговора господина Рубина и помињања Холивуда - да спречи Косово да потпише Споразум и тиме изгуби америчку подршку.

Дакле, он није био централна фигура Конференције; да, могао би се назвати њеном најполаризујућом фигуром. И, са истим реализмом, други закључак би такође био одбачен, да је он био „главна фигура процеса независности Косова“, јер је прочитао Декларацију о независности. Независност је требало да буде проглашена 2007. године и ако би се десило да Агим Чеку прочита Декларацију, да ли би он био „главна фигура процеса независности Косова“? Или би Фатмир Сејдиу, председник Косова 2007. и 2008. године, постао такав? Или би Јакуп Краснићи, председник Скупштине 2007. и 2008. године, постао такав?

Штавише, Ахтисаријев процес је један од најбољих примера политичког јединства Косова, укључујући учешће невећинских заједница. Академик Бајрами је такође учествовао у овом процесу. Како је господин Тачи постао водећа личност када је био равноправан са другим колегама, на пример Коле Беришом или Агимом Чекуом?

2.

Хашим Тачи је током своје политичке каријере показао велику способност да сакрије велике пропусте (као што је његово понашање на конференцији у Рамбујеу или у процесу преговора са Србијом о нормализацији односа), а један од начина да то учини јесте стварање дискурса о његовој улози „водеће личности“ у Рамбујеу и у „процесу независности“. Х. Тачи не може бити одговоран за ово искривљавање, јер је овом агилношћу, између осталих вештина, створио и одржао политичку моћ.

Али, за ово, одговорност лежи на понављачима овог јавног дискурса, који је већ ушао у уџбенике историје или, као што је случај са господином Бајрамијем у књизи Академије наука и уметности Косова. Кроз целу своју књигу, господин Бајрами описује господина Тачија као шефа Делегације, што би можда требало да буде оправдање историјске тежине „вође“. Али, овде почиње фундаментална грешка, јер је Хашим Тачи био један од четири члана Председништва Делегације. Био је шеф Председништва, primus inter pares и један од разлога за то (део дуге приче за други пут) била је манифестација подршке целе косовске делегације ОВК.

Академик Бајрами то зна и поменуо је у својој књизи. Као што је поменуо принцип консензуса у нашој делегацији, предложио сам овај принцип у Приштини, у канцеларијама „КОХЕС Диторе“, на нашем састанку пре одласка у Рамбује. На састанку су били Фехми Агани, Реџеп Ћосја, Хидајет Хисени, Бајрам Косуми и Блерим Шаља. Предложио сам ову идеју како бих прекинуо контрадикције које су настале када је ОВК условила своје учешће у Рамбујеу вођством Делегације.

Мој предлог је прихваћен и као резултат тога имали смо нову политичку реалност и вредност, без преседана међу Албанцима на Косову, имали смо консензус. То је, такође у практичном смислу, значило да се Споразум може прихватити само ако га прихвате сви чланови Делегације, без изузетка. Глас сваког члана је био једнак и на крају нам је била потребна сагласност Хашима Тачија, не зато што је он био одлучујући, већ зато што је сагласност сваког члана била одлучујућа. И он је остао последњи, све до разговора са господином Рубином.

3.

Господин Бајрами, у сплету често контрадикторних ставова у књизи, избацује из првог плана две драматичне приче везане за ОВК.

У једном је Јакуп Краснићи, који као члан ОВК постаје део Преговарачке групе (назване Политичко-стратешка група) заједно са Фехмијем Аганијем, Мехметом Хајризијем и Бљеримом Шаљом. Ова група преговарача, заједно са правним саветницима (међу којима је и господин Бајрами) води преговоре са посредничком тројком. Након сваке рунде преговора, ова група извештава целу Делегацију, добија упутства, препоруке и подршку и наставља даље. Ова група успешно превазилази поделе, предрасуде, тензије створене током деведесетих свакодневним радом и осећајем заједништва. Јакуп Краснићи је један од кључних промотера функционалног јединства косовске делегације. Остали чланови ОВК - Џавит Халити, Раме Буја, па чак и последњих дана у израженијем облику Азем Сила, део су овог напора да се уједине ставови целе Делегације. И, оног дана када је предложена идеја о прелазној влади Косова, која би то јединство претворила у оперативну акцију, сви смо се сложили око тога, укључујући и идеју да њен премијер буде Јакуп Краснићи.

Друга драматична прича, са истог дана када је требало да буде проглашена Привремена влада, јесте она Хашима Тачија. 22. фебруара, након скоро три недеље напора да се спречи постизање Споразума, он је изјавио да ће свако ко потпише Споразум газити крв мученика, да ће бити издајник и да ће се тако третирати. И, након ових речи, и неких других које су требале да изграде његов аргумент против тога, поднео је оставку на место председника Председништва.

4.

Ова прича се не налази у књизи господина Бајрамија. У најтежим тренуцима историје Косова, већина његове делегације је схватила да мора да сачува вредна историјска достигнућа која су постигнута на тој Конференцији. Морала је да сачува историјску шансу да се оконча рат, да се успостави међународна администрација са НАТО-ом као безбедносном снагом и да се створе услови за самоопредељење. Морала је да прихвати пружену руку помоћи западних демократија, предвођених САД, шансу која се пружа само једном у историји народа Косова. Морала је да сачува постигнуто политичко јединство, посебно између ДСК и ОВК, а затим, како се испоставило, да сачува јединство унутар саме ОВК. Морали смо да избегнемо искушење да један део Делегације потпише, а други да се пита да ли ће то учинити за две недеље.

Овај дух у ОВК носио је име Јакупа Краснићија и његова тројица другова по оружју, а на крају му се придружио и Хашим Тачи. Можда је искушење господина Рубина одиграло улогу, али такође волим да се надам да на крају можда није желео да се одвоји од својих другова, оних који су били мудрији, разборитији и далековидији, и који су интерес Косова стављали испред личног протагонизма.

Победа Косова у Рамбујеу не би била могућа без ОВК; победа Косова у Рамбујеу је била могућа, упркос покушају господина Тачија да не успе.

5.

Академик Бајрами има прилику да својом књигом „Конференција у Рамбујеу и интервенција НАТО-а на Косову“ пружи вредне елементе евалуације и објашњења за разумевање Рамбујеа као прекретнице од изузетног значаја у историји Косова (и Европе у то време). Ти елементи би били изражени и јасним методолошким дефиницијом, дисциплином писања, професионалном редактуром текста и озбиљношћу рецензије.

Косовска академија наука и уметности би добро поступила када би овој књизи пружила шансу за промену, тако што би подстакла књигу која испуњава основне критеријуме за објављивање.