Анатомија лажи (3)

Како је Косово 22. фебруара 1999. године одбило једнострану понуду САД да 2002. године организује референдум о одређивању његовог трајног статуса?

1.

Извор, или један извор, неистина испоставља се да је Хашим Тачи. У књизи академика Бајрамија о Рамбујеу, овај цитат се чита из једне од две биографије које су написали страни аутори, верујем не без иницијативе господина Тачија и не без одговарајуће надокнаде за то:

У биографској књизи два британска аутора „Нова држава, модерни државник“ За председника Хашима Тачија, сам Тачи даје појашњења о напретку преговора у Рамбујеу и Паризу. Политички представник ОВК, Хашим Тачи, према британским ауторима, био је међу јединима који су размишљали о независности Косова у Рамбујеу, док је за међународну заједницу и део косовске делегације то било утопијско. Постојале су две тачке, према њима, које су делиле Тачија од међународне заједнице. Тачи је инсистирао на јасноћи статуса Косова, кроз организовање референдума и ако српска страна не потпише, требало би да дође до интервенције НАТО-а. Али, и након великог притиска који је вршен на 31-годишњака, Тачи, према ауторима, никада није одустао од укључивања права народа на самоопредељење и друге тачке да НАТО треба да интервенише ако Србија не потпише овај споразум. „Направио сам план да сваки споразум који би био потписан важи само три године. Након привременог периода, споразум би требало да наведе да народ Косова има право да гласа о својој будућности. Дакле, да народ Косова има право да одржи референдум о самоопредељењу“, цитирају се Тачијеви речи британским ауторима. Према речима аутора књиге, највећи притисак током преговора био је на Хашима Тачија, јер је он био највећи противник. Коначно, Олбрајтова и њен портпарол, након дугих, напорних и притиском испуњених разговора, успели су да убеде Тачија да потпише споразум.

Академик Бајрами се дистанцира од овог цитата наводећи да:

„Наравно, ови приступи британских аутора имају за циљ величање фигуре Хашима Тачија, али у стварности, цела косовска делегација је од почетка знала да Рамбује није позван на независност Косова, већ на заустављање насиља, репресије и српског геноцида на Косову. Пре почетка конференције, косовска делегација је прихватила десет тачака Контакт групе, које нису говориле о независности Косова, већ о прелазном решењу које би Косову обезбедило суштинску аутономију у оквиру територијалног интегритета Савезне Републике Југославије.“

2.

Али, ово дистанцирање у овом цитату требало је да води академика Бајрамија у вези са поступцима господина Тачија кроз даље процене и кроз целу књигу. А то је учињено утврђивањем да Хашим Тачи није направио нити допринео било каквој и никаквој и јединој промени у Споразуму из Рамбујеа, ни у једном од нацрта, од првог до последњег. Хашим Тачи није дао никакав предлог у тексту Споразума, сходно томе, ниједан његов предлог није могао ући у Споразум. А текст Споразума који је Х. Тачи (са Бајрамом Косумијем и још неким) одбио 20. фебруара је исти текст Споразума који је подржала косовска делегација 23. фебруара и исти текст Споразума који су четири члана Председништва косовске делегације, од којих је један био Х. Тачи, потписала у Паризу 18. марта.

Међутим, овај налаз академик Бајрами не прихвата и у својој књизи наставља Х. Тачијеву лаж као да су је написала два биографа:

Један од важних тренутака Конференције у Рамбујеу, посебно у њеном завршном делу, био је инсистиран захтев косовске делегације за референдум. Пре свега, шеф делегације, господин Хашим Тачи, инсистирао је да споразум, поред свог рока важења као трогодишњег привременог споразума, треба да изричито садржи обећање да ће Косово након три године моћи да одржи референдум о својој независности. Тачи је инсистирао да споразум из Рамбујеа неће бити потписан без клаузуле о референдуму, и након много преговора, бивша државна секретарка Олбрајт се сложила да клаузула о референдуму треба да буде део споразума..

3.

Изјава да је Х. Тачи убедио државну секретарку Олбрајт „да клаузула о референдуму треба да буде део споразума“ је нетачна и не би требало да се користи косовска верзија ове речи, а сам академик Бајрами би то требало најбоље да зна. Политичко-стратешка група је током три недеље преговора, а посебно последње недеље, водила интензивне преговоре са преговарачима (Американцима, Европљанима и Русима) како би прецизирала трајање и облик одређивања сталног статуса Косова. Читав напор ове групе уложен је уз пуну консензусну подршку свих чланова косовске делегације и 20. фебруара је постигнута ова формулација:

„Три године након ступања на снагу овог споразума, биће сазван међународни састанак како би се утврдио механизам за коначно решење за Косово, на основу воље народа, мишљења надлежних органа, напора сваке стране у вези са спровођењем овог споразума, као и Завршног акта из Хелсинкија.“

Чланови ове групе, Фехми Агани, Јакуп Краснићи, Мехмет Хајризи и Блерим Шаља, постигли су максималан могући преговарачки успех у тесној сарадњи са америчким посредницима укључивањем у текст формулације „на основу воље народа“ што је не баш тако скривена референца на самоопредељење.

Академик Бајрами је то требало да зна, он је био правни саветник ове групе и вредан допринос њеном раду.

4.

У ствари, „референдумска тачка“ има још једну причу коју је академик Бајрами могао знати или сећајући се шта се догодило у сали или читајући књиге Блерима Шаље, Марка Велера, Тима Џуде и других.

У наставку тродневне конференције, замолио сам државну секретарку Олбрајт за прилику да формулишем писмо („споредно писмо“) које би изразило званично америчко тумачење референдума када је у питању формулација у Споразуму о сталном статусу Косова. Стигли смо до краја пута у преговорима, више није било могућности да се промени ни једна реченица; Блерим Шаља је у последњем тренутку покушао да убаци додатак „изражена воља народа“, али упркос свим саосећањима америчких посредника, није постигнута никаква промена у тексту.

Након консултација између госпође Олбрајт и њеног тима у сали за пленарне седнице, Џим О'Брајен, главни саветник америчке делегације, дошао је и предао ми писмо секретарке Олбрајт. Стајао је у сали док сам га наглас читао члановима делегације и рекао ми да писмо важи само у року од тог дана, ако косовска делегација прихвати Споразум. У супротном, сматраће се неважећим.

У писму је писало следеће:

Рамбује, 22. фебруар 1999. године

Ово писмо се односи на предложену формулацију (приложену) за Поглавље 8, члан 1(3) Прелазног оквирног споразума. Овај предлог, или било коју другу формулацију тог члана која може бити усвојена у Рамбујеу, сматраћемо потврдом права народа Косова да одржи референдум о коначном статусу Косова након три године.

С поштовањем,

Мадлен Олбрајт, државна секретарка

5.

Међународни правници – Пол Вилијамс и Марк Велер и искусни дипломата М. Абрамовиц – тешко су могли да поверују да смо дошли до те тачке америчке подршке. Писмо државног секретара сматрано је обавезом САД према Бечкој конвенцији, ко год да буде на власти у САД у будућности.

Али, како примећује академик Бајрами, неки у нашој делегацији су почели да се ругају и питају где је печат и да ли је овај документ важећи без печата?

Академик Бајрами је такође успео да утврди да је човек који је предводио одбијање био Хашим Тачи. Косово је 22. фебруара 1999. године одбило једнострану понуду САД да организује референдум 2002. године како би се одредио његов трајни статус.

(Сутра: Лекција из Рамбујеа: ОВК нема име)

ПРОЧИТАЈТЕ ТАКОЂЕ: