Анатомија лажи

По чему је Косовска академија наука и уметности слична Фејсбуку? (Први део коментара на књигу Арсима Бајрамија „Конференција у Рамбујеу и интервенција НАТО-а на Косову“)

1.

Оно што ћете прочитати у наставку је лаж. Ово је општи назив за лаж. На Косову се зове и рена. 

Лаж је формулисана овако:

Књига „Рођење демократије“ са предговором који је написао Бернар Кушнер, говори о многим детаљима познатог француског писца Жака Бодуена. Он је такође обављао функцију саветника француског министра спољних послова, господина Бернара Кушнера. Говорио је о јединству, проблемима унутар делегације у Рамбујеу и мишљењима за и против. У једном поглављу француски писац, који је такође био саветник Бернара Кушнера, говори о игри... Veton Surroiда прихвати аутономију унутар Југославије на конференцији у Рамбујеу. Ово је истраживао и спречио Хашим Тачи као шеф делегације у Рамбујеу. У поглављу „Игра Veton Surroiт“, каже он: „Конференција је била у својим последњим сатима. Свака делегација је морала да одговори на писмо споразума које је предложила Контакт група. У чекању, Хашим Тачи је изашао да направи неколико корака у ходнику, а мало касније је био изненађен када је видео Кристофера Хила и Волфганга Петриша како му прилазе да му честитају на прихватању споразума како су предложили у свом писму.“ Veton Surroi, чим га је примио, рекли су, и преводио га. То би олакшало одобрење српске стране, додали су. Запањен, Хашим Тачи је ушао у собу, а затим открио текст заједничког писма за обе стране, које је требало да проследи Контакт групи. „Стране су данас прихватиле основни споразум и политичка поглавља за мир и аутономну управу Косовом. Прихватају међународне цивилне и војне снаге на Косову, како је договорено у Рамбујеу, које ће бити задужене за спровођење и поштовање привременог споразума.“ У овом тексту се нигде није помињала трансформација ОВК или референдум о независности: шеф косовске стране (Хашим Тачи) одбио је да потпише и желео је да зна ко је дао сагласност делегације, а да није разговарао са њим. Veton Surroi „Ћутао је и није могао дати никакво објашњење. Сви су знали да је изјавио да је задовољан аутономијом и разумели су да је играо иза леђа делегације. А када је Мадлен Олбрајт ушла у салу да узме писмо о споразуму које ће однети српској страни, Тачи ју је обавестио да, без помињања референдума, његова делегација не може да потпише овај текст.“

2.

Једино што је тачно у овом цитату јесте да је ову књигу написала особа по имену Жак Бодуен. Наслов књиге је дужи него што је наведен. Дакле, није само „Рођење демократије“, већ „Рођење демократије: Хашим Тачи и пут ка независности“, што значи да је написана о Тачију. 

Цитат из ове књиге су првобитно понављали портали блиски господину Тачију и његовом политичком кругу, а затим је продро у друштвене мреже. Понавља се из дана у дан и кад год дође до било каквих политичких трвења, појавиће се листа војника Фејсбука који ће понављати, не без псовки и не са нимало софистициранијим језичким нивоом од тога, да сам у Рамбујеу некако тајно желео да уведем аутономију унутар Југославије, али је то спречено одлучном акцијом Хашима Тачија.

Дуго сам сматрао да је ово само гласина на друштвеним мрежама, нешто скувано у политичкој кухињи, а затим разбацано и понављано алгоритмом мржње и полуистина, али сам се изненадио када сам пронашао овај цитат у књизи коју је објавила Косовска академија наука и уметности, аутора академика Арсима Бајрамија, а под називом „Конференција у Рамбујеу и интервенција НАТО-а на Косову“.

3.

Књига господина Бајрамија могла је бити добра да је, између осталог, аутор успео да дефинише себе у оквиру наслова књиге, да је остао веран стварима које је видео као повремени учесник радова у Замку, да је био методичнији у коришћењу извора и библиографије и да је имао дисциплину у писању. Књига је могла бити добра и да су два рецензента књиге, академици Јусуф Бајрактари и Мухамедин Кулаши, и уредница, академик Ђулијета Мушколај, и сама учесница у Рамбујеу у својству преводиоца, испунили своју професионалну дужност.
Књига господина Бајрамија, међутим, није се суочила са много изазова, почев од неуспеха да се одупре бављењу свиме - било да је у питању књига полуисторијских описа, размишљања, правних анализа, цитата и сопствених мисли из разних дела, хвалоспева вође или вођа, па све до објашњења сопственог присуства у Замку. 
Од самог почетка, аутор упозорава да ће користити различите механизме и методологије, опсежне изворе и библиографије, па чак и вештачку интелигенцију. Вероватно је користио ову другу када је, на пример, након што је позитивно оценио Блерима Шаљу и мене („заједно су допринели јединству и консензусу за прихватање споразума“), рекао да смо написали много књига и чланака, међу којима је моја најпознатија „Сведочанство једног Косова“, док је Блеримова „Рамбујеја: документи“. 

Ове књиге не постоје, нисмо их ми написали.

4.

Уз мало пажње и бриге, аутор књиге је успео да пронађе праву књигу Блерима Шаље о Рамбујеу под насловом „Године Косова“, коју је првобитно објавио „Зери“, а затим „КОХА“. У њој је, уместо лажи Жака Бодуена, успео да пронађе овај опис истог догађаја: 

„Имали смо још само један сат пред собом, јер је наш дефинитиван одговор морао бити артикулисан најкасније до 15.00 часова. Америчка делегација, на челу са бројем 1 у Стејт департменту, госпођом Мадлен Олбрајт, која је представљала најмоћнију државу на свету, сада је била беспомоћнија него икад, јер смо и сами и даље били у позицији да одбијемо понуду Контакт групе која је, са очигледним америчким ауторством, осигурала и гарантовала билатералну подршку Вашингтона Приштини. „Никада вас нећемо оставити саме, увек ћемо бити уз вас“, поновили су госпођа Олбрајт и амбасадор Хил.

Америчка испружена рука остала је у ваздуху, без нашег одговора. Професор Агани је готово сваког минута тапкао главу руком и гласно питао: „Јесмо ли нормални... Како је могуће да не знамо да разликујемо црно од белог...“, цела активност Конференције сада се свела на чекање одлуке косовске делегације. Српска делегација је одуговлачила разговоре са америчким адвокатима и све информације које су нам стизале од западних дипломата показивале су да су били опуштени, јер су били уверени да нећемо прихватити споразум. Штавише, због тога су нас у првој верзији Рамбујеа скоро све напустили, па када се чинило да сви наши напори тону због ирационалне тврдоглавости и неразумевања ситуације, обратио сам се Ветону (Суроа), кога сам имао поред себе, с десне стране, овим речима: „Знам да треба да га потпишемо, остали нека иду у болницу...“ Наравно, таква реакција је била потпуно погрешна.

Када је амбасадор Хил ушао у просторију да добије наш дефинитиван одговор, затекао нас је у потпуном расулу, и да је сваког од нас, појединачно, питао шта смо урадили или какав је наш закључак у вези са понудом Контакт групе, добио би 16 одвојених одговора, колико је косовска делегација имала чланова.

Дакле, када је Хил преузео дужност, нико од нас није знао шта да му каже. Чак ни амбасадор Хил више није знао како да се носи са нама или шта да нам каже. Обе стране су остале без речи и аргумената.

Били смо на ивици понора и још увек смо расправљали да ли да прихватимо спасоносну руку коју нам је пружила Америка! Споразум из Рамбујеа, упркос многим манама и болним компромисима које смо морали да прогутамо, био је добра шанса.

Међутим, били смо заглављени у позицији која се није могла другачије описати него као свесно одбијање понуде да радикално променимо нашу судбину. Сада смо се ми, као делегација, нашли између Споразума и народа Косова. Више нисмо били мост који повезује свет, Запад, пре свега САД, са Косовом, већ смо постали зид који одваја Америку од Косова.

Хил је очајнички тражио излаз из ове ситуације и у једном тренутку је питао Ветона (Суроиа) да ли има шта да каже. И Ветон је почео да извлачи закључке на лицу места из наше маратонске и недовршене дискусије последња два дана. Тако се испоставило да апсолутна већина делегације подржава Споразум, да смо сви подржали предлог да се Споразум врати на Косово, његовим грађанима и народу, како би се могао потписати у наставку конференције у Рамбујеу, да смо подржали идеју о трансформацији ОВК... Изгледа да је Хил пронашао спас у овом Ветоновом извештају.

(Сутра: Да ли реч Мадлен Олбрајт вреди тога?)