За его и љутњу

Након што је сада узалуд изашла на биралишта, тешко ми је да поверујем да би Османи била консензусни кандидат, јер за њу нема консензуса ни унутар сопствене странке, а камоли других странки са којима је раније ратовала и ушла у рат у прошлој изборној кампањи. Уместо да понуди изборни програм који би је издвојио као нешто ново од онога што годинама гутамо, она је целу кампању претворила у лично питање, а не у питање принципа. И резултат се испоставио онаквим какав је сада (са мало шансе за промену на боље).

Још увек плачем због новца који је Косово потрошило на бескорисне изборне процесе (ова последња два парламентарна) као и због огромних и апсолутно неразумних исплата посланицима који нису радили ништа друго него што су се конституисали, а затим распустили у једном мандату, а који су у следећем мандату више водили рачуна да пронађу помоћнике (како се не би превише умарали), којима је такође требало платити (овим, срећом, само до краја посланичког мандата).

И док настављам да оплакујем све оне милионе који су подељени за куповину гласова, прекјуче сам сазнао за епохалну одлуку мађарског парламента: једногласним гласањем, плате мађарских посланика су смањене за 40%, док је премијер смањио своју плату за половину, у поређењу са оним што је Орбан примао. Истовремено, донета је и одлука о смањењу трошкова за гориво, путне трошкове и слично. Циљ је, према ономе што Мађари изјављује, покушати смањити велику разлику у приходима између јавних службеника и просечне плате, која је негде око 1800 евра.

У нашој земљи, оно што се дешава посебно у последњих 18 месеци јесте повећање разлике између плата у јавном сектору и приватном сектору. И, понављање уобичајеног: „највећи економски раст у региону и никада нисмо имали боља радна места у привреди“.

* * *

Вратимо се теми која је већ постала општеприхваћена: изборима.

такође Арбери Пре 3 месеци Османи добија похвале за спољну политику, критикован због пристрасности код куће

Прошла недеља је прошла мирно, без инцидената. Још увек не знамо да ли је било крађе гласова или не – верујем да ће бројачи у ЦНР-у ускоро то потврдити, јер овог пута бројање врше брже него прошлог пута. То је, осим што је редовно, и зато што је број бирача у земљи у поређењу са прошлим путем мањи за 200 хиљада.

Показатељ, ако претпоставимо да су бирачи сви становници, да су људи уморни и сити поновљених и потпуно непотребних избора.

Узнемирени су чињеницом да политика на Косову и даље представља борбу ега и да су ови јунски избори изазвани амбицијом појединаца који су веровали сопственим речима: да их народ заиста воли и да једва чека да их изабере на ову или ону позицију. Као и амбицијом других појединаца који су веровали у илузије да ће повратак жене која је јавно изјавила да се никада неће вратити у странку коју је напустила, донети ДСК бројке које је некада добијала, како када је била у опозицији унутар странке, тако и када се придружила листи ВВ.

Гледајући уназад, Османи се скромно појавила на политичкој сцени 2010. године када је освојила нешто мање од 10 хиљада гласова; 2014. године би имала скоро 40 хиљада гласова (и била жена са највише гласова); 2017. године би достигла свој максимум са око 65 хиљада гласова, што је био глас казне за ДСК, јер је Османи пала на 81. место на листи – ти гласови су, заправо, били њени.

Године 2019, она би била лидер листе ДСК (и кандидат за премијера и изабрана за председницу парламента) и тамо би добила преко 175 хиљада гласова, док би 2021. била део листе ВВ, са бројем 2, јер је Куртију забрањено учешће на изборима из законских разлога, и регистровала би преко 300 хиљада гласова. До децембра 2025. године, ово је био рекорд. Курти га је оборио, са око 100 хиљада гласова више.

Вративши се у странку из које је дошла, након што није успела никога да убеди да треба да буде изабрана на још један мандат за шефа државе, и након што је распустила Скупштину кршећи Устав, такмичила се као носилац листе ДСК, и до сада, још увек није достигла 80 гласова.

Дакле, испоставило се да је њена изјава: „Мислим да је воља грађана јасна. У огромној већини мерења, око 81% грађана жели други мандат за мене“, у недељу оштро демантована. Бројке су пермутиране – мање од 18% је оних који подржавају њену изјаву. Па ипак, у изборној ноћи, након што је изјавила да је „први корак уједињења дао резултате“, рекла је и ово: „Покрет Самоопредељење нема разлога да одбаци моје име као седмог председника Републике Косово“, да би три дана касније на CNN-у наставила рекавши да су бирачи одлучили да странке морају постићи компромис и да нема места за „one man show“.

* * *

Како бројке буду ишле, испоставиће се да ће ВВ, заједно са већином несрпских мањина и са Рашићем, моћи да изабере и председника парламента и премијера заједно са владом. То је један компромис: нуђењем министарских и заменика министарских места странкама које га подржавају – као и увек. Други би био да се пронађе нестраначки кандидат и да се процедура настави без помпе и галаме – тежак задатак. Као и увек.

Дакле, лопта ће пасти у двориште опозиције. Морали би да одлуче да ли желе да подрже било ког евентуалног кандидата ВВ (тј. неконсензусног) присуством у сали како би се осигурао кворум; да ли ће представити Османија као кандидата за трку са другим кандидатима (што не верујем да би Османи прихватио знајући да ће изгубити ту трку) или ће одлучити да нас поново изведу на изборе, ризикујући не само смањење броја бирача, већ и својих до те мере да би повратак постао изузетно тежак.

Након што је сада узалуд изашла на биралишта, тешко ми је да поверујем да би Османи била консензусни кандидат, јер за њу нема консензуса ни унутар сопствене странке, а камоли других странки са којима је раније ратовала и ушла у рат у прошлој изборној кампањи. Уместо да понуди изборни програм који би је издвојио као нешто ново од онога што годинама гутамо, она је целу кампању претворила у лично питање, а не у питање принципа. И резултат се испоставио онаквим какав је сада (са мало шансе за промену на боље).

* * *

Крах о коме сам писао прошле недеље неће проћи ни брзо ни лако. А посебно неће проћи ако се „ножеви“ поново „забију“ у столицу шефа државе. Тврдоглавост у одржавању позиција нам много, много штети – јер политичари не желе да схвате да је Косово много важније од њиховог ега и патолошког беса.

Косово нема интерес да има странку са 60% гласова и несумњивом моћи која се граничи са апсолутном, нити је заинтересовано да настави да функционише са политичким системом у којем нема опозиције – из кампање смо схватили да опозиција нема ни трунке визије о томе како да промени ситуацију у којој се налазимо, осим што преписује идеје и оптужбе које подсећају на изгребане грамофонске плоче.

Оно што је важно у овом тренутку јесте ко прелази цензус и ко постаје посланик – јер ће нас учинити шегртима, као што се дешава још од сазива законодавне власти.

Најбоље од свега би било да се сви окупе око једног циља – да Косово постане богатије и да његови људи живе бољим и економски стабилнијим животом. То би значило израженију контролу Скупштине над Владом и ефикасно функционисање комисија када је потребно доносити законе. Није довољно само доносити законе, јер сами закони, чак и да су најсавршенији, не би решили проблеме. А камоли законе које ова Скупштина доноси – који се често одобравају готово као да се праве за неку другу земљу која није Косово.

До краја месеца или почетка следећег, можда ћемо имати Скупштину, а можда чак и Владу. У сваком случају, нова влада би требало да има за другог човека некога ко се разуме у економију (и ко није најмарљивији тумач Устава, иако је финансијер) и ко може да координира сва министарства која директно утичу на економски развој земље. Без јасне стратегије развоја, без акција са тренутним ефектима, посебно у приватном сектору, без одлучности за реформе – потонућемо још дубље.

Чак и ако поново изађемо на биралишта, позиција неће остати без вршиоца дужности.

Често сам писао да ако не знамо, није исправно тражити помоћ од некога ко зна – али дефинитивно не од некога ко ће нас научити да склапамо штетне купопродајне уговоре – као што нам се догодило са продајом Дистрибуције – документа који је коначно објављен после 13 година, и где разумемо да смо сопственим рукама предали стратешку имовину у приватне руке, и преузели на себе све обавезе и ризике, што је резултирало двоструким губицима. Нека је новац забрањен ономе ко је добио проценат у овој трансакцији.

* * *

Јуче је био Дан ослобођења – а нисмо чак ни знали како да га правилно прославимо – јер није ни званични празник.

такође Арбери Пре 8 месеци Османи: Даћу све од себе да избегнем изборе

Добро је што је почело Светско првенство - свакако занимљивије од косовске политике, која се претвара у ноћну мору којој као да нема краја.

[емаил заштићен]