„Беле“ као упозорење на расна и родна питања

„Бели” се у оквиру представе дотичу два главна питања: расно и родно. То се одражава на динамику друштва која иде у овом правцу. Полази од актуелног контекста у Оклахоми, Сједињене Америчке Државе, одакле долази аутор драме Стивен Ли Морис и шири се на глобални. Ова питања су неизбежна и у позоришној институцији. Драматуршки и редитељски елементи Бесима Угзмајлија сежу у време када је ромски редитељ донео Молијерову представу у Народно позориште Косова.

Била је то 2008. година када ће се редитељ из Северне Македоније Рахим Бурхан посветити емисији "Тартуфи". После емисије, фебруара те године, академик Мехмет Краја би је кроз чланак назвао "једном од најидиотнијих емисија, које је приштинска јавност икада могла да види".

У позориште „Ода” дошли су као својеврсна иронија са догађајем. Позоришна сцена је само један случај. Сматрало се разумним прилагодити текст за емисију америчког аутора Стивена Ли Мориса у престоници.

Позориште у Оклахоми је полупрофесионално. Уметнички директор позоришта Луизи глуми и режира у исто време као Шекспиров „Краљ Лир”. Улогу тумачи глумац Шпетим Селмани, који читајући текст чека публику на сцени. Његов циљ је да последњим наступом остави поруке свету.

Глумац Шпетим Селмани рекао је да друштво на Косову може слободно да се нађе у теми емисије.

„Луис је полу-аматерски позоришни редитељ. То је тема у којој наше друштво може слободно да се нађе и налази се. Питање расизма је проблематично у свим друштвима. Луис се спрема да умре, покушава да одради Шекспирову драму - 'Краљ Лир' - и остави поруку о томе какав је свет по њему. Истовремено га оптужују за бирање улога, оптужују га за расизам два екстремна фундаментална крила у Америци”.

Глумац Бујар Ахмети рекао је да је његова улога присталица режисера који покушава да напусти његову вољу.

„Дагу је глумац, наиван. Иако је понекад увређен и условљен у свом глумачком раду, он ипак покушава да подржи и помогне режисеру Луису, који игра улогу Спаса, који на ивици смрти сања: да сними представу „Краљ Лир“ „.

Емисија „Бели” цени то што се у дигитално доба не зове све премијера. Док се не заврше пробе четвртог чина представе, информације на друштвеним мрежама теку од самих глумаца: Присцилије, коју игра Верона Коџа, и Даугха, коју тумачи глумац Бујар Ахмети.

Аутор драме Стивен Ли Морис рекао је да је представа прилагођена локалном контексту који долази из глобалног.

„То је амерички комад, написан америчким акцентом, посебно у Оклахоми, о томе како тамо почиње трансформација и како се развијају универзалне теме. Адаптирали смо је јер да је представа направљена онако како сам је написао за представу у Сједињеним Америчким Државама, мислим да не би била на истом месту. Редитељ је одлично урадио кореографију, са фантастичним сценама. Они су само донели глобалну тему онако како су се осећали и то је заиста била нека врста слободе."

Режисер емисије "Бели" Бесим Угзмајли рекао је да је емисија својеврсни увод у друштвене дискурсе који су на путу ка друштву на Косову.

„Ово су расправе везане за расну и родну динамику у многим земљама Запада, али овде су још увек неискоришћене, нелечене. Не потпуно, али врло мало. Мислим да ће за кратко време бити део дискусија у нашем друштву. Емисија је својеврсно упозорење шта чека наше друштво. Не злослутно упозорење, већ једноставно упозорење да ће нешто занимљиво бити део јавних дискурса.

Он је поменуо и везу између расних питања у друштву земље говорећи о сцени у емисији у којој се говори о „Тартуфију” под режијом редитеља Рахима Бурхана.

„То је наша интервенција. Због садржаја емисије одлучили смо да направимо неке корелације. Интервенција која је направљена је стварна, објављена је, постоји. Дуга је била дискусија, 2008. године, из чисто расних разлога, не због квалитета емисије, већ због националности редитеља емисије. Видели смо да је по нашем мишљењу прикладније да то јасније изнесемо као неку врсту рекапитулације онога што су видели, јасније унесу у своје мисли и повежу наше окружење са расном динамиком”.

Емисија доноси фрагменте класичне емисије какву престоничка публика није доживела годинама. То долази као нека врста ироније, за предрасуде да су ван моде.