„Мегаломанија” на сцену поставља негативне ефекте друштва

"Мегаломанија" окупља плесни театар. Представа кроз говор тела плеса открива апсурдност и ефекте и последице мегаломаније. Величина човека превазилази. Незнање и необуздано самопоуздање.

Главни јунак, назван по феномену, од почетка се представља и чини да публика схвати екстремну дозу мегаломаније у његовом лику. О себи говори као о песнику, филозофу, свему. Нису битна дела и сведочења. Он је убеђен у ове епитете.

Он те поруке шаље јавности и узнемирава је са њима. За ово није потребан посредник. Нема препрека између њега и оних који су у суботу увече били у Амфитеатру Народног позоришта Косова да погледају представу у продукцији кореографа Роберта Нухе.

Представа је одржана раније,  али овог пута у другачијем формату. Нуха је то сматрао представом са црним хумором у себи која исмијава апсурд у друштву.

„Углавном радимо са темама које припадају ангажованом позоришту. Нека врста опозиционог театра, ако можемо да га назовемо, који се дотиче различитих тема, проблема, тренутака у којима се друштво налази, позива на свест о различитим питањима, људским правима. Такође се дотиче универзалних тема о свету у коме живимо. Углавном, трудимо се да позориште које гајимо, поред атрактивности коју може донети, одаје и неку врсту поруке, духа, или узбуђује јавност о одређеним проблемима које наше друштво има”.

Одређене сцене подсјећају на сензацију у којој се публика фокусира на најозбиљније ситуације. Често се опијају под утицајем мегаломаније. То је нека врста опијености која се чини неопходна за преживљавање. Јер тада не осећају утицај који долази од мегаломана.

Догађај се одвија у многим правцима. Како напредује, мегаломанија се све више дефинише. Али личност жртве се такође гради. Сви они јесу, али главни је један од њих. Онај ко покушава да се бори против тога. Ово је улога Кендрима Маколија.

„Моја улога је супротна од мегаломана јер сам увек, као што се види у емисији, против њега. Покушавам да преузмем његову моћ иако то није било могуће, али покушавам све време. Док коначно не паднем и поклоним му се, јер је само он вечан“.

Глумац Патриот Османи рекао је да је представа донекле била тешка, али да је процес проба био својеврсно лечење.

„У почетку је било мало тешко јер је то представа која захтева велики физички ангажман, али је временом постала органска. Био је то велики посао и верујем да се то и видело у процесу. Почетак је био веома тежак, сагледавање феномена који је нажалост врло чест код нас, али смо временом схватили да је то сензибилизирајућа представа. Мало више за то што нас тера на размишљање да не треба да будемо такво друштво”.

У емисији такође играју Алтина Бинаку, Лавдије Идризи, Албиона Сахити, Лирилинда Краснићи и Енис Мулаку.

Представа кулминира када главни лик изгуби моћ да на остале делује као да су инструменти. Чак и ако је реч о васкрсењу. Они се не покоравају ни када се прикрада за њихово васкрсење. Иако то чине, само да би он постао једина жртва. Жртва самог себе.