„Ово је моћан наслов“ осветљава заборављени споменик

Визуелна блиставост дела Шћипе Камбери је попут рефлексије о знацима жена у прошлости. Али постоји тужна страна. С друге стране, радови Мјеллме Горанци-Фирзи су контрасти. Ту је модерна жена. "Ово је моћан наслов" спојио је две приче о женама у екстремним положајима, у Великом приштинском купатилу, давно заборављеном и запуштеном споменику који чува успомену и за жене

„Ово је моћан наслов“ није једноставна фраза. Назив изложбе долази као коментар, има радова који говоре о моћи и слабости жене, о времену када је све што је имала након удаје био само њен мираз. Није имао ни живот у својим рукама.

Радови Схкипе Камбери и Мјеллме Горанци-Фирзи суочавају се са женама у традиционалном и модерном времену у Великом хамаму у Приштини, унакаженом споменику који је често занемарен и који се с времена на време оживљава оваквим изложбама.

Визуелна блиставост Камберових дела је попут рефлексије о знацима жена у прошлости. Ту постоје две крајности. У вертикално раширеним радовима, које раде жене, веома лепим, пуним боја и украса, тужна страна је олово стављено у мараму. То је типичан мираз тек удате девојке у друштву које следи законе Кануна. Оно што је било познато као кертриџ за мираз.

На другој страни, два дела великих димензија стоје испред њега и као да се сучељавају. Док је прва, где дела говоре без лика жене у себи, као нека врста симболике скривања жене, у онима који дефинишу савремено време она је приказују у концептуалним формама, али ипак веома лепим, пуним боје, са знацима који се односе на професије, визију и будућност. 
Приказани су са обојеном косом, дугим вратом, светлим телима прекривеним златом. Представљају моћне жене и оне којима не смета рушење баријера.

Ауторка ових радова, Мјеллма Горанци-Фирзи, рекла је да представља моћне жене које воде институције, али које истовремено имају породичне обавезе.

„Данас је моћна жена та која води државу, институцију, ствара, има сензационалну каријеру, равну оној супротног пола, али су породичне обавезе и даље изражене. Поносан сам на фигуру Албанке, зато су ови које носим високи, имају дуге вратове, поносни су, имају лепоту, украшени су. То су мајке, домаћице, председнице, уметнице, учитељице, професорке и шта све не“, рекла је Горанци-Фирзи.

Ово, према уметници, јер иако у модерним временима још увек на женином рамену стоје оно што она назива смећем које носи традиција. Њен рад је под утицајем приче коју је представио уметник Камбери.

„Албанија представља веома тужну историју Албанке, док ја, суочен са веома болном реалношћу историје, представљам савремену жену данашњице, која је веома моћна личност, која има много одговорности, жртава. Жена данас, која је временом напредовала, има много бољи положај него што смо ми имали раније. Али, ми и даље живимо са веома тешким теретом, где је данашња жена веома лепа, веома величанствена, али ипак носи ђубре традиције, породичне и моралне одговорности”.

Њихова дела се директно сударају и комуницирају са наративима различитих времена.

Уметница Шћипе Камбери рекла је да је покушала да визуелизује „чланак из канона, који даје право човеку да убије своју жену“.

„Постоји клаузула која каже да када отац узме девојку за удају, даје јој патрону уз цео мираз. Покушао сам да ово представим у овом раду“, рекао је Камбери.

Он је у овим делима истицао сучељавање времена.

„Мјелма и ја имамо своју жену као главног јунака и покушали смо да се носимо са тим. Ја, жена из прошлости, Мјеллма, са женом данашњице. Жена Лабуд, снажна, поносна, независна, док је моја потпуно зависна од других, потлачена. Желели смо да овај обрачун прикажемо јавности, да се суочимо са прошлошћу и садашњошћу. Али то не значи да се мој данас не поклапа“.

Изложбу, која обухвата и уметнички наступ уметнице Агнес Нокшићи у пратњи хора „Занат“, који је такође певао прелепе албанске песме, кустос је Вуллнет Јакупи.

Рекао је да се речи супруга, мајка, сестра и ћерка лако могу наћи у наслову.

„'То је моћан наслов' јер има велику тежину и понекад заборавимо да разумемо и присетимо се ових прича. Изложба на којој се данас налазимо налази се у Великој приштинској бањи, која је подигнута крајем 14. и почетком 15. века. Овај објекат је служио као место сусрета мушкараца и жена“, рекао је Јакупи.

Уметник Ешреф Кахили оценио је радове уметника као храбре.

„Албанија са овим драперијама, са националном одећом, импресионира ме овом верзијом другачијом од оне коју смо навикли да гледамо са портретима, са невестама, са фигурама. Свиђају ми се и радови Мјеллме, који је имао храбрости да направи велики формат, ау овом случају Мјеллма је направио два. За сваку је похвалу да један од наших уметника ради такав посао“, рекао је Кахили.

Хамам је у среду увече, када је отворена изложба, осветљен наранџастом бојом, јер се одржава у оквиру „16 дана активизма против родно заснованог насиља“. „Ово је моћан наслов“, процењује се да Хамамово историјско окружење „јача моћну поруку да уметност може да буде сила за промене, помажући да се разбију циклуси насиља и промовишу поштовање међу половима“.