Ништа није игра са Србијом.

За Манајски пројектил, за Лесковце као пример политике протеривања Албанаца, за Ђимшитија који на својим плећима носи рану асимилације и за сукобе са Србијом који никада нису само игра.

Ништа са Србијом није игра. Чак ни квалификације за Светско првенство. 

Стога је и вечерашња фудбалска утакмица била рат. Као и све претходне. Рат добијен у држави која има за циљ истребљење Албанаца и у граду који је пример политике протеривања Албанаца.

Албанци су вечерас добили рат у Лесковцу, недалеко од границе са Косовом. Манајев пројектил на крају првог полувремена, више од гола, пољуљао је српски понос. Стадион је био тих, а 45 минута Албанци су звиждани и скандирани у хору уз слогане попут „Убиј Албанца“ и „Косово је Србија“. 

И, Албанци који су гледали утакмицу на телевизији, избили су у сваком углу где живе. А након што су се утакмице завршиле, улице су биле испуњене навијачима - славили су до после поноћи.

Тај гол, постигнут на земљи оних који и даље поричу постојање Косова, је симболичан, емотиван и историјски.

Када је Манај подигао руке и направио симбол орла, цела трибина је еруптирала од беса. Овај гест поноса и славља са националним симболом је увреда за Србију, јер је „испровоциран“ свим албанским.

Био је то тренутак који је био сличан оном који смо видели у Београду 2014. године, када се црвено-црна застава са мапом етничких земаља и портретима двојице највећих националних патриота појавила дроном изнад глава Срба на стадиону, приморавајући их да виде шта имају као отров. У том тренутку, утакмица је прекинута, након насиља које је примењено над албанским играчима, а Албанија је тријумфовала на табели службеним резултатом 0 према 3. 

Вечерас је рат завршен. И завршио се како је и требало: великом победом Албаније од 0:1.
Симболика је у изобиљу у тешкој борби.

Након онога што се догодило пре једне деценије у Београду, Србија је преместила сукоб у Лесковац, око 45-50 километара од границе са Косовом. У османском периоду, град и његова околина били су насељени многим Албанцима, а територија је припадала Санџаку, делу Косовског вилајета неколико векова. Драматични прилив догодио се након Српско-османских ратова. Србија је анектирала овај део 1878. године и насилно раселила преко 30-40 хиљада Албанаца, које данас познајемо као „мухаџире“. Они који су остали били су подвргнути процесу асимилације. Али албанско наслеђе је присутно у топонимима, у посрбљеним презименима „Џимсити/Ђимшити“.

Берат Ђимшити је водио нашу репрезентацију до победе у Лесковцу. Капитен Албаније носи ожиљке политике асимилације коју Србија примењује према Албанцима. Дечак из Медвеђе, града између границе Косова и Лесковца, и данас носи званично презиме, Ђимшити. Али, пред лицем Србије и било кога другог када игра за репрезентацију, он носи презиме Ђимшити на дресу.

У граду недалеко од границе са Косовом, деведесет минута је одјекивао чувени рефрен „Косово је срце Србије“. Стара песма српског национализма који још није схватио пораз. То је крик народа који још увек осећа неправду независности оних које су спалили, убили и протерали. 
Али на терену, та одлука није ништа променила. Стога је у сваком дуелу изгледало као да се репрезентативци суочавају са историјом. 

Србија може да плаче колико год жели због Косова, али га је већ изгубила на свим фронтовима. Изгубила га је на бојиштима 1999. године, када се суочила са малим народом који јој је пришао са пушкама. Изгубила га је у Хагу, када је међународна правда документовала злочине. Изгубила га је у дипломатији, када је више од 100 земаља признало Косово као независну државу. Изгубила га је у фудбалу, када се федерација придружила УЕФА и ФИФА. Изгубила га је у спорту уопште, где више не може да контролише ни симболе ни емоције. 

У свакој утакмици против својих суседа, посебно Хрватске, Србија осећа сенку пораза. Све оне које је некада имала под својим јармом сада су независне државе. А сада, када се суочи са Албанијом, Србија се суочава са најгорчим одразом саме себе.

Медији у Београду су пораз доживели као рану. Наслови који су избили одмах након утакмице јасно показују шок изазван победом. Један медиј је епилог утакмице назвао „трагедијом“, други је писао о „срамоти и катастрофи“. 

Тренер је такође најавио оставку.

Ово, али и извештавање и реакције Срба, открили су повређеност националног осећања због још једне битке коју су Албанци изгубили. Такође је разбило стару илузију да су Албанци и даље „под“ Србијом. Стога је губитак за њих био и емотиван, али и политички и симболичан. Јер, кад год се суоче са Албанијом, на другој страни фронта немају само Албанце Албаније унутар административних граница. Имају оне из Долине, Косова, Македоније и Црне Горе. То су момци који, заједно са црвено-црним дресовима, носе са собом историју народа који је преживео политику асимилације.

Зато је свака утакмица против Србије битка сама по себи. 

Стога, јуче Џака и Шаћири са Швајцарском када су славили са орлом након што су дали гол против Србије, и данас Манај после оног пројектила који је ућуткао Србе, демонстрирају освету за оне који не доживе да виде данашње победе. За спаљене куће, избегличке кампове, масакре. И, показују да се, упркос свем том насиљу, овај народ данас уздигао.

Лесковци су заћутали. Утихнули су повици „Косово је Србија“. После доживљеног понижења, окренули су копља ка унутра. Псовке и увреде једни према другима.

Дакле, Србија је данас поново изгубила. Изгубили су 3 бода, а са њима и сан о пласману на Светско првенство.
Косово је у трци за друго место у групи. Са данашњом победом, то се може десити и са Албанијом. Дакле, жреб одржава наде обе земље. 

И, уз наду Светског првенства, на лесковачком терену, под светлима стадиона, момци из репрезентације су показали да се у новом веку Албанци не могу зауставити, чак и ако поричете њихово постојање, чак и ако циљате на њихову асимилацију, па чак и ако наставите да храните мржњу према њима.

Вечерас су Орлови показали да се боре. И победили су.