Напуштање села

Са 1,789.939 становника колико је регистровано 2011. године, 13 година касније тај број је пао на 1,586.659. Број људи који живе у урбаним срединама достигао је близу 796 хиљада, у поређењу са 662 хиљаде према претходном попису. У 2011. години однос градских и руралних становника био је 38 према 62 одсто. Са пописом из 2024. године однос је 50.18 одсто према 49.82 одсто у корист града. У руралним срединама, према последњој статистици, живи 791,032 становника, за разлику од 1 128. године.

Ретки су димњаци из којих излази дим у селу Прапаштица. Једина продавница коју је имало ово приштинско село, а која се дотиче граничне тачке Мутиводе, затворена је. А од ове године, у недостатку ђака, иста судбина затекла је и основну школу овог села.

Суморна будућност чека и оближње село Глоговица, где његови мештани, због недостатка перспективе, кажу да ће се преселити у престоницу.

Илми Ука је један од ретких становника који се може наћи у Прапаштици. Овај 73-годишњак, упркос потешкоћама, није напустио свој родни град. Прича како је некада ту живело близу 100 породица, а данас се могу на прсте избројати.  

„Пре, уочи рата, село је имало 92 насељене куће и школа је имала преко 100 ученика, али 1972. године, када сам ја кренуо на посао, школа је имала 149 ученика. Односно 92 насељене куће уочи рата. И са доласком рата село се иселило и побегло одавде. Као што је познато, људе је расејао фашистички окупатор, што у Македонију, што у Албанију, где су могли да нађу склониште, али доласком слободе, победом у рату ОВК и нашим међународним партнерима, посебно Уједињеним Државе Америке, постало је могуће да се људи врате у село... Око 30 одсто сељана се није вратило у своја места. Сада вам дајем само један пример: Ова моја махала, која се зове Кубај, уочи рата имала је 27 усељивих кућа, а сада имамо две куће. Село је дошло у овакво стање“, рекао је Илми Ука, старешина села Прапаштице.

Ука, који је био наставник и председник месне заједнице овог краја, каже да је на миграцију, осим недостатка инвестиција, утицала и промена начина живота младих. Субвенције за пољопривреду, према његовим речима, не убеђују младе да остану јер, каже, имају друге амбиције.

„Рецимо да ће неко из омладине живети у селу. Прихватају да неко жели да живи на селу, али ту љубав коју желиш да узвратиш, мораш је нечим пренети. Морате то пратити са економском базом, уз помоћ друштва, са улагањем, са донацијом, како би људи почели од нуле у подизању. Раније их је било, мада се у последње време дају неке субвенције за стоку, а неке за хектаре засађене пшеницом или житарицама, али их је мало и људи су изгубили вољу. Омладина се више не бави пољопривредом. Сада морамо да прихватимо да је време технологије и да људи више не желе плуг, желе лакше, удобније послове. Ни село им више није атракција... У граду им је лакше. Живети на селу значи да сте по цео дан ангажовани на послу, и лети и зими, јер и зима има своје послове на селу. Морате чувати животињу, хранити је, напојити, напојити, а људи су лењи“, рекао је он.

Узнемирујући подаци са последњег пописа

Феномен напуштања руралних подручја достигао је забрињавајући ниво. Последњи попис становништва, поред све мањег становништва, први пут је открио да је број становника у селима мањи него у урбаним срединама.

Са 1,789.939 становника колико је регистровано 2011. године, 13 година касније тај број је пао на 1,586.659. Број људи који живе у урбаним срединама достигао је скоро 796 у поређењу са 662 према претходном попису. У 2011. години однос градских и руралних становника био је 38 према 62 одсто. Са пописом из 2024. године однос је 50.18 одсто према 49.82 одсто у корист града. Према последњој статистици, у сеоским срединама живи 791,032 становника, за разлику од милион и 1 хиљада  колико их је било 2011.

Професорка демографије на Универзитету у Приштини, Мимоза Души, показује да се миграције разликују од општине до општине, при чему неке општине више карактеришу миграције у иностранство. Унутрашња миграција је, према њеним речима, видљивија према центрима као што су Приштина, Косово Поље и Урошевац.

„Постоји 29 насеља која су забележила пад броја становника, док је 9 забележило пораст. Општине са највећим смањењем броја становника су Призрен, Подујево, Ђаковица и Ораховац. Наравно, (узрок је) недостатак запослења, унутрашње и спољне миграције. У овом случају имамо већу миграцију ка Приштини, где је главни град, где су највеће могућности за запошљавање, развијенија је инфраструктура, односно елементи који привлаче становништво“, рекла је она. 

У неким општинама укупан број становника је смањен. Изузеци су Приштина, Урошевац и Косово Поље, које су га додале.

„Остале општине које су забележиле пад становништва, које карактеришу спољне миграције, су Сува Река, Малишево, Витина и Србица, што доводи до смањења броја становништва. Општине које су забележиле пораст броја становништва су, наравно, Приштина, Урошевац и Косово Поље. То је близина Приштине, када говоримо о Косову Пољу и Урошевцу. То је најбржи привредни развој и инфраструктура која је привукла становништво. Овде за Приштину има утицаја миграција из општине Подујево, то је и близина, али оно о чему се прича је стална миграција, то су најбоље могућности за живот, најбоље могућности за рад, благостање становништва је на вишем нивоу. То је брзи развој инфраструктуре и пружање квалитетних услуга“, рекао је Души.

Тренд глобал

Души каже да је тренд миграције из села у град глобалан. Као утицајне факторе посебно помиње запошљавање и образовање. 

„То су данас светски трендови. Живимо у времену глобализације, где су људи у покрету, тако да људи нису нужно везани за стални боравак на глобалном нивоу“, навела је она.

Ефекти унутрашње миграције јављају се у различитим облицима. Како Души упозорава, очекује се да ће се чињеница да у урбаним срединама живи више него у руралним подручјима, одразити се на начин на који се буџет издваја за инвестиције у инфраструктуру и субвенције.

„Ако се број становника у сеоском насељу смањује, то је знак да у руралном региону више нема улагања. Нема улагања у школе. Дакле, грантови су углавном оријентисани на урбана насеља која задовољавају потребе становништва у складу са карактеристикама које се јављају код пописа становништва. Убудуће неће бити грантова за мале пољопривреднике, али ће бити грантова за велике пољопривреднике који масовно производе. Први одраз пописа становништва је одраз у општинским финансијама. Број становника се одражава на све друге политичке, економске, здравствене и образовне структуре. Мења политике развоја. Општине које имају смањење броја становника имаће смањење средстава, имаће потешкоћа да одржавају инфраструктуру. Смањује се средства, смањују се општинске услуге за постојеће становнике“, додала је она.

Општине су заинтересоване за већи приход и несврсисходно прате повољну грађевинску политику, каже архитекта Беким Рамку. Али, према његовим речима, нови становници, који су напустили свој родни град ради бољег живота, незадовољни су новом средином. Рамку каже да општине праве планове на папиру, али их не спроводе.

„Један од разлога зашто долази до миграције из руралних у урбанизована је услуга, односно да становништво има адекватне услуге: школе, јаслице, амбуланте, болнице и тако даље. Планирани су они на папиру. Када се прави урбанистички регулациони план, свуда код нас се планирају. Предвиђене су и потребне зелене површине. А ви, ако идете по усвајању тог плана, након почетка изградње, видите да можда парк који је предвиђен са простором, више није парк, већ паркинг за аутомобиле. Када дође до овог посла, нормално морају постојати одређена правила, па још веће казне, односно новчане казне за градитеље и кориснике тих простора, тако да ако нешто треба да буде зелена површина или простор за рекреацију. , тако и остаје“, рекао је Рамку.

Нови тренд

Општине попут оне у Приштини, поред великог присуства становника и предузећа, карактеришу и загађен ваздух, бука и прашина.

Под притиском оваквих услова, многи грађани су изабрали периферне области сличне селу Прапаштица, за изградњу кућа и вила, можда чак и за коришћење током викенда.

О овој тенденцији говори и архитекта Беким Рамку. Он каже да је на Косову присутан тренд раста, слично као у западним земљама, где се живот у граду не сматра луксузом, већ на селу.

„Пошто смо европска популација и налазимо се у Европи, морамо да пратимо неке трендове који нас упозоравају на оно што се дешава у другим европским земљама. Постоје неки трендови који се деценијама дешавају у Немачкој, Швајцарској, Холандији и тако даље, где видимо да је кретање сеоског становништва, односно традиционалног сеоског становништва, које су некада били сточари или људи који су се бавили воће и поврће почело је да се сели у градове. Видели смо то и током пандемије, када су цене кућа порасле широм света, посебно у Европи, у руралним подручјима. Тако ће се десити и нама. Надам се да ћемо ипак имати сељане који ће бирати село пре града, углавном због квалитета живота у погледу ваздуха, али и производње производа које треба да имамо у нашој земљи“, рекао је он.

Градоначелник села Прапаштице Илми Ука каже да држава треба да понуди услуге и инфраструктуру свим становницима без разлике. Подстицајна политика би, према његовим речима, могла да обузда одлазак, можда чак и повратак у село расељених. 

„Дајте што више донација и помозите сељанима, како би село постало атрактивно за повратак оних који су се доселили. Ово је моја молба коју сам увек имао и увек имам, јер без села нема града. Село је увек подржавало град. Сада се дешава супротно. Град држи село. Да се ​​то не би десило, дужни су да размишљају за сваки дан: један пут у граду и један на селу, да не окрећу главу ка селу – јер је то довело до ове сеобе. Ово је учинило овај егзодус тако масовним, ово пражњење - таквом трагедијом. Ово је трагедија за село, трагедија за друштво“, рекао је Ука.

Живот на селу се доста променио, каже Ука. Према његовим речима, то посебно отежава недостатак људи, усамљеност. 

„Живот овде је тежак, право да вам кажем, јер овде је овај крај био испуњен људима, животињама, послом, пољопривредом, било је саобраћаја, било је подручја људи, сви су постојали, било је потпуна виталност, док се сада чини да је празно и да се овде тешко живи, јер те самоћа хвата“, рекао је Ука.

Школа у којој је Ука радила као учитељ преко 40 година је затворена. Због недостатка ученика, десетинама других школа на Косову, углавном изграђених у последњих 20 година, прети затварање. Косово је у року од 10 година, од 2010-2020, имало пад броја студената за скоро 30 одсто. Са последњом регистрацијом, чини се да има скоро 100 ученика пре мање од 13 година.  

Административним упутством за критеријуме, оснивање и престанак предуниверзитетских образовних установа прописано је да основна школа има најмање 60 ученика, а нижа средња школа од 6. до 9. разреда најмање 160 ученика. А на основу анализе Министарства просвете, науке, технологије и иновација, сачињене 2023. године, у року од пет година требало би да буду затворене 193 школе. У исто време, унутрашња миграција у центрима као што је Приштина Косово Поље је преплавила неке школе, што приморава општинске власти да граде нове школе.