КОХА.нет

ЦОСМО

Учење у отпору и слободи

Ова срушена зграда, која је већ предата времену, некада је била зграда отпора за учење на албанском језику.

Овако, има око 3 хиљаде других који су 90-их отворили пут за ново поглавље, оно о стабилности пред асимилационим напорима да се отуђи историја Косова.

Када се школа затворила, отворила се кућа. Изванредни услови нису умањили циљ васпитања.

Албанци су били спремни да одговоре на жељу ученика за учењем и вољу наставника, без обзира на последице.

Три деценије касније, када су тешкоће бесплатног образовања прошлост, изазов садашњости је квалитет образовања.

Ганимете Хисени ради као наставник више од тридесет година.

Своју професију је започела као наставница албанског језика и књижевности у време када је српска заједница на Косову почела да се супротставља медију на албанском језику.

Њен рад у селу Племетин у општини Обилић са српским студентима сваки дан је био изазован. Упркос њиховим примедбама да се не чују гласови Албанаца, она није одустала.

„Разним провокацијама су нас провоцирали. У то време је било и време тровања и сећам се многих студената чије стање још увек мислим. Нисмо били добри ни емотивно, ни духовно ни физички, нисмо могли да одржимо час како смо желели у тим условима, а провокације на другој страни које су нас све отежавале отежале су“, рекао је Хисени.

1989. године, укидањем аутономије, Косово је изгубило извршну власт над образовањем.

У Београду су почеле да се доносе одлуке о школским програмима, а појачане су акције Владе Србије на спречавању учења на албанском језику.

Да би се 1992. године одупрло асимилационистичким акцијама окупатора после једногодишње паузе без наставе, створена је паралелна мрежа образовања.

Око 3.000 приватних зграда, које су углавном биле стамбене куће, заменило је просторе већине средњих школа и Универзитета у Приштини.

Иако је постојао приметан недостатак наставног материјала и људских ресурса и препрека од стране Владе Србије, наставници и ученици нису губили вољу да наставе своју мисију како би учење на албанском језику тријумфовало.

Насилно избацивање ученика и наставника из образовних институција такође је било у гимназији „Александар Џувани” у Подујеву.

Али то није уплашило наставнике да наставе процес учења у кућним школама. Бедри Нишевци, који и данас ради као учитељ, има свежа сећања када је одлучио да се придружи отпору.

„Имамо многа искуства, почев од тога да смо дневнике скривали, јер су били као свеске, некад смо их стављали на леђа, некад у џеп да се не виде. Колико пута смо се срели са полицијом, и да су дневници заплењени, уследило би нешто лоше, али воља је била превелика. Заиста, та генерација наставника су за мене хероји. Радили смо у веома тешким, веома тешким условима“, рекао је Нишевци.

Скендер Халими, који је сада директор престоничке школе "Хилми Раковица", био је део генерација подујечке гимназије које су развијале процес учења у необичним условима.

Упркос потешкоћама и недостатку услова, оцењује да је у том периоду успео да стекне знања и вештине у свом интелектуалном развоју.

„Сећам се да често нисмо имали клупе и столице. Имали смо само неке табле, неке комаде бетона или блокова и писали смо пошто нисмо имали текстове, тада је било мало текстова. Водили смо белешке седећи на коленима, или смо свеску стављали једно другом на леђа. Онај који је био испред морао је да седне на колена да пише, а ми позади смо наставили да пишемо стављајући свеску један другом на леђа”, рекао је Халими.

Кућа Хертића у насељу „Кодра е Тримаве“ у Приштини сада је претворена у место за чување колективног сећања на тај период.

Ово је кућа коју је породица Аземине Али отворила 90-их година за ученике средње школе "Сами Фрасхери".

Две недеље пре него што су могли да уживају у новом дому који су жељно ишчекивали, Аземинин отац је одлучио да је врати у школско двориште.

„У матичној школи држани су часови као што су сада у државним школама у две смене, од 7 до 00:6 часова. У првој смени било је 30 ученика. Сада у другој згради има 300 ученика. Постојала су и два водича за економске школе које су дале моја тетка и рођак. Међутим, лекција се наставила веома добро“, рекао је Алиу.

Још двоје рођака поступило је исто као и Аземинина породица. Међутим, о друге две куће у којима је предавала Економско-техничка школа остали су само на фотографијама.

Куће су сада претворене у стамбене просторе.

Али криви институције за незаинтересованост да их узму под бригу државе и да промовишу жртву која је поднета за организовање паралелног система образовања.


„Ја сам цицерон 24 године, без икакве подршке причам причу о школским кућама. До данас нисмо имали никакву подршку у овој матичној школи, није било никакве интервенције ни државе ни општине“, рекао је Алиу.

А објекти, који су подујевским средњошколцима служили као храм знања, прерасли су у приватне послове.

Не постоји знак који показује историју иза ових објеката.

Професор Нишевци, који је по струци социолог, показује колико је важно да се такви објекти чувају и промовишу новим генерацијама.


„Не треба дозволити ни власнику који је пустио објекат, држава треба да предузме мере, било у виду наплате, како би се он дуго очувао, како би наредна генерација могла да им каже на ком нивоу, у какве је приче прошао наш народ. То им може послужити као нешто позитивно, проценити да забораве ствари... Погодите шта значи ако родитељ сутра одведе децу и обиђе објекте за које је провео време а данас је доктор наука и академик, а ово је мотивација и за ту децу“, рекли су Нишевци.

У недостатку акција надлежних институција, тим тадашњих студената је започео процес идентификације и документовања локација „кућних школа“.

Кроз пројекат под називом СпацеСинтаКс, креирали су дигиталну мапу простора која је служила организацији и развоју учења у систему кућне школе током 90-их година на Косову.

До сада су идентификовали 937 школских кућа које су објавили на сајту, где су приложили и историју и неке слике тих простора.

Сада када је прошло 16 година од када Косово живи сан о слободи, образовни систем је суочен са потпуно другачијим изазовима из тог периода, али једнако тешким као у то време.

Квалитет наставе је крхак, уџбеници имају нетачан научни садржај и често нису у складу са наставним планом и програмом. А учионице су и даље сиромашне конкретним алатима за подучавање и учење.

У периоду дигиталне експлозије, Ганимете Хисени наставља да се процес учења у учионици одвија на класичан начин.

Креда је и даље кључно средство лекције.

Образовне институције и даље пате од недостатка технолошких алата, упркос чињеници да је дигитализација једна од главних тачака Стратегије образовања.

Број рачунара које школе имају је мали по ученику. Према подацима Система управљања информацијама у образовању, један рачунар је за 35 ученика.


„Што се тиче свемирске инфраструктуре, мало нас још увек ради са алатима које смо имали и пре рата. Сећам се да смо имали исте, таблу, креду, свеску и књигу, а нисмо имали ништа друго што је мотивисало ученика. Једном када се ученици организују држећи сат са пројектором, сат је потпуно другачији, пажња је другачија. Међутим, што се тиче инфраструктуре у школама, било је помака, али што се тиче наставног процеса, мало је тога, треба више да се уради, рекао сам раније да треба дати приоритет образовању“, рекао је Хисени.

Тренутно стање јавних образовних институција је разочаравајуће за Аземине Али. Каже да је њена кућа, која је некада била школа, имала компјутер и централно грејање, да сада неким школама недостају ови елементи.


„Жао ми је што услови данас нису добри, ти услови су сада као у мојој кући где су били, да су учили у кућним школама, такви су услови данас и не видим никакву промену ни у процес учења нити у одржавању чак ни за шта“, рекао је Алиу.

У ПИСА тесту, који сваке три године организује Организација за економску сарадњу и развој, ОЕЦД, откривени су недостаци образовног система.