Беким Блакај – документар ратних злочина

Неуморан у свом залагању за документовање ратних злочина, Беким Блакај је, уз руководство Фонда за хуманитарно право, успео да обележи и уклеше у нову историју Косова број убијених и несталих. Оно што је рат оставио, Блакај је ставио на бели лист који је назвао „Књига сећања Косова“, у којој ће историја жртава остати неизбрисива. Активиста, хуманиста и пун наде су епитети које му пријатељи дају када причају о њему, и његовој беспримерној посвећености људским правима, људи који више нису

Спонзорисани чланак - Затворска ћелија коју је покушао неправедно је дала правац његовом животном путу у племенитој мисији, која почиње и завршава се у потрази за правдом. Али не за себе.

Готово је сасвим случајно да је младић са амбицијама да служи у области менаџмента преузео непревазиђен активизам за људска права.

Професија којом се бавио направила је прекретницу када је као студент, током рата, Беким Блакај отишао у затвор заједно са својим цимерима.

Оптужени су да су припремали терористички акт против државе Србије.

„У октобру 2000. године сам изашао из затвора и отишао сам у приштинску канцеларију Фонда за хуманитарно право, госпођа Наташа Кандић, схватила сам да је у Приштини и отишла сам да јој се захвалим на помоћи коју нам је пружила. понудио, плаћајући нам адвокате и многа друга питања. И, током нашег састанка, прилично дугог разговора од скоро два сата, на крају разговора ме је већ питала, рекла је: Да ли сте радили за Фонд за хуманитарно право. Студирао сам потпуно другачије, студирао сам менаџмент, нисам био правник и само нисам дуго размишљао и рекао сам, да!. Не знајући до детаља на чему морам да радим“, каже Блакај

Блакај се придружио Фонду за хуманитарно право крајем 2000. године. После неколико година, он ће преузети његово руководство на Косову и скоро четврт века тамо ће обављати послове које су радиле институције.

Али терет који је преузео на своја плећа није био нимало лак.

Без искуства и без претходног стручног усавршавања, Блакај се придружио организацији са малим бројем људи чије инсистирање није наишло на одбијање и чија ће упорност савладати безбројне препреке у прикупљању чињеница и сведочења оних који су били жестоко погођени ратом.

„Иако смо једна од најоштећенијих породица на Косову од последњег рата који се десио, Фонд за хуманитарна права нам је дао подршку, радио и документовао. Захваљујући њиховој иницијативи и раду, људи који су извршили овај масакр су пронађени и кажњени. Својим радом, у сарадњи са нама, односно ово је нешто што су урадили за нас, што не можемо да им се одужимо и бићемо им захвални целог живота, на раду фонда и лично Бекима Блакаја“, каже Бетим Бериша, члан породице Бериша из Суве Реке“.

Неуморан у свом залагању за документовање ратних злочина, Блакај је, уз руководство Фонда за хуманитарна права, успео да обележи и уклеше у нову историју Косова број убијених и несталих.

Убијене су идентификовали и разврстали у цивиле и униформисане. Објективно, поделили су и аспект етничке припадности.

Бројно и именски документовани су и присилно нестала лица.

Организација коју води детаљно је евидентирала убијену децу. Такође, идентификовали су мокра тела која никада нису пронађена са именима и презименима.

Оно што је рат оставио ставило би се на бели лист који би се звао „Књига сећања Косова“, у коју су Блакај и његов штаб омогућили да се неизбрисиво упише историја свих жртава рата.

Титански напор да се иза себе остави такво наслеђе спроведен је са бригом да њихова мисија не буде погрешно схваћена од стране породица жртава.

„Једно од главних питања је било да ни на који начин не повећавају њихова очекивања од нас. Урадили смо овај посао да документујемо жртве, да сећање на Косово објавимо у књизи и свима смо јасно ставили до знања да је то наш посао. Нисмо надлежни да пронађемо и расветлимо судбину њихових најмилијих и тако даље. Нисмо надлежни да им помогнемо у било којим другим околностима“, каже Блакај, изражавајући стидљивост.

Поред стварања наратива о томе шта се дешавало током рата на Косову, Фонд је припремио и низ кривичних пријава које је упутио правосудним институцијама, како унутар тако и ван земље.

„Случајеви у којима смо се осећали изузетно добро, изузетно поносни су случајеви када су, на основу кривичних пријава које смо поднели, покренута суђења у Србији и неки од одговорних су осуђени. Мада, никада се нисмо задовољили колика је казна за оне који су одговорни“, наглашава он.

Али, у погледу довођења правде за жртве, Блакај каже да је веома разочаран.

„Често смо разочарани и демотивисани јер се питамо шта смо урадили? Радимо скоро четврт века и нема помака”, рекао је он.

Међутим, достава није опција.

Превазилажење изазова из професионалног живота, према речима његових колега, натерало је Бекима да изазове своје стрпљење.

„Проблеме и препреке смо увек решавали разумевањем и он је увек разумљив... Он није темпераментна особа, он је смирена и пажљива особа и мислим да одмерава речи када је на састанцима у разговорима, било са особља или са људима трећима“, каже Амера Алија, његова колегиница из Фонда за хуманитарно право.

Куштрим Гара из Владине комисије за присилне нестанке цени посвећеност коју је Бекими посветио документовању транзиционе правде, питањима која су и хумана и од виталног значаја за будућност друштва.

„Уложили смо све напоре у погледу пружања података, руковања подацима и обраћања чак и уз реализацију евалуационих ископавања, увек у настојању да одразимо право породица да знају судбину и локацију својих најмилијих. И, у овом неизбежном напору, који се вреднује, сарадња са свим партнерима, укључујући у овом случају активисте господина Блакаја, али и службенике Фонда за хуманитарно право. То је напор који се дешавао у континуитету током ове 24 године“, каже Гара.

У неким случајевима, Блакајев рад је постао референца за косовске институције за ископавање неких локација на којима се сумњало да су тела лица несталих у рату.

Постоји и на десетине локација где су неки од података коришћени чак и да се покрене као предмет или да се заврши случај који су покренуле институције Републике Косово“, додаје Гара.

Осећај поштовања према њему и његовом раду добио би највишу оцену од чланова породица страдалих, који не пристају на процену да се Блакајеве врлине не могу наћи у другом лицу.

„У мојим извештајима које сам имао, тешко је разумети да ли је он званичник или пријатељ, без обзира на то коме има приступ. Има својство непристрасности, што значи да комуницира веома слободно, прихвата критике, даје одговоре, бави се питањима. Беким Блакај је за мене радник, активиста, хуманиста, нада, инспирација да свако ко је имао контакт са њим, верујем да дели моје мишљење“, каже Луш Краснићи да је последњи рат на Косову однео његова два брата и Отац.

Заклетва породице Бериша, чијих је 49 чланова страдало у рату, каже да се тамо где није наишао на подршку државе ослањао на Блакаја.

„Он је веома блиска, посвећена особа и марљиво је радио тај посао. Био је потпуно посвећен нашем болу и бригама. Можда зато што сам у време када сам га обавестио да сам био најмлађи у породици, има контакт са њим.Стално ми је нудио, био је веома близак, саветовао ме о животу, био је веома озбиљна особа и увек нам је давао мотивацију да живимо, без обзира шта нам се десило, пружао подршку коју је Влада вољни да нам дају“, изјављује он.

Граница између личног и професионалног у смислу ископавања историје за Блакајна је увек била поништена.

Исповести које би слушао током свог рада, осим што их не заборавља, претварао би их у звоно за испуњење обавезе: ономе ко је то добровољно узео и не може да је напусти.

„Суочен сам са изузетно озбиљним признањима, са озбиљним искуствима чланова породица људи које сам интервјуисао. Неко ко је био очевидац убиства својих чланова породице, сопствене деце, то је изузетно озбиљно и за те људе је траума, која онда прелази и на онога ко ради интервју. Односно, утицало је на мене, тако да никада не могу да заборавим ове приче. Али као што сам рекао, научио сам да живим са овим причама. Не могу да кажем да сам могао да поднесем њихов бол, али га, наравно, доживљавам као и свака особа, а солидарност ствара то саосећање, емпатија са породицом жртава”, каже Блакај.

Лусх Красники, преживјела масакр у Меји, каже да би, да није било Блакаја и ангажмана особља Фонда за хуманитарно право, посљедице рата, аспект репарација и транзиционе правде могли бити непознати породице жртава..

„Искрен да будем, жао ми је Бекимија, боли ме. Разлог је врло јасан, врло једноставан, веома духован, јер живети са исповестима чланова породице, имати своје бриге, искусити их и сам је веома тешко духовно стање. Зато ме боли што је на таквом ору, на таквом послу, у таквој делатности, да ће му сигурно увек бити под стресом, досадно, носећи на својим плећима, на осећањима, на души, на уму све ове приче које су неописиве, о људима који су страдали у последњем рату на Косову. Али да би био човек, да би био човек у правом смислу, мораш много да патиш, мораш много да доживиш“, оцењује он.

Горка истина је да се Блакајн често суочавао са моралним дилемама, где за добробит породица жртава не би дозволио да га понесу осећања.

„Један стари господин из једног села у општини Ђаковица је дошао у нашу канцеларију, био је изузетно узбуђен, било је то негде 2002. године, можда, и схватили смо да је продао земљу, много земље, дао је некоме ко обећао да ће. Извео је сина из тајног логора негде у Црној Гори. Донео ми га је адвокат из Ђаковице, рекао је да је дао много новца и још верује да му је син жив негде у Црној Гори. Дуго сам разговарао са њим и рекао је да нико не купује моју преосталу земљу, јер бих ја ипак дао паре“, прича Блакај, настављајући причу као да му је на крају лоше.

„Био сам у позицији да му кажем да не даје јер је било толико, односно више од две године да нема случаја да је неко пронађен жив у било ком затвору. Па сам морао да му кажем да му син можда није жив, немој да дајеш новац. Осећао сам се јако лоше, јер сам у његовим очима видео неку врсту разочарења, како је могуће да му тако нешто причам о његовом сину. Имао је на уму да је сигурно негде жив. Али да вам сада кажем, можда није прошло ни 6 месеци, а да су остаци тела његовог сина идентификовани и тада је прихватио судбину да је мртав, можда није прошло ни XNUMX месеци.

У вођењу Фонда за хуманитарно право, Блакај је добро искористио професију коју је напустио.

Његов радни колега Амер Алија каже да његово племенито понашање није оставило никакву могућност или нагађање да се помисли на бекство из ове мисије.

„Имамо и раднике у фонду који су радили више од 20 година на документовању ратних злочина. Ја, рецимо, са 11 година стажа, могу бити просјечан радник у односу на искуство које радници имају у овој организацији, а наравно и добро понашање са радницима је утицало да се кадрови не мијењају често“, наглашава Алија.

Блакај не жали због свог професионалног живота.

Још једном, да је кренуо из почетка, ипак би изабрао исто.

„Срећан сам што сам завршио на овом пољу. Знам смисао живота“, закључује Блакај.

„Овај чланак је написан у оквиру пројекта „Хуман Ригхтивисм“, који спроводи Интегра, а подржавају Фонд за развој заједнице – ЦДФ и Амбасада Шведске на Косову.

ПРИПРЕМЉЕН

Маригона Брахими