-
Од:
Валбона Битики
- 20. март 2024. 16:24
- Учешће у:
Ухваћени у гомили српских демонстраната, испод камења које им је летело изнад глава и граната које су експлодирале у близини њихових ногу, осећај несигурности и опасности за новинаре није мењао етничку припадност.
Месец мај 2023. сматра се најопаснијим за извештавање од стране медијских тимова и шире. Са протеста у Лепосавићу и Звечану, организованих да се супротставе присуству председника општина у зградама општина, десетине грађана Србије нису штедели примену насиља.
Најозбиљнија ситуација била је у Звечану, где је током обрачуна са демонстрантима повређено око 100 припадника КФОР-а. Једном од њих је чак и ампутирана нога због задобијених повреда. Повређени су и демонстранти и новинари.
Међу бројним новинарима који су у понедељак 29. маја посетили напета подручја севера Косова била је и Катарина Маринковић.
Новинарка Медија центра у Грачаници Маринковић прича како је са својим тимом кренула са истом стидљивошћу која је пратила и њене албанске колеге. Ни извештавање из масе није било безбедно за њега.
Катарина Маринковић сматра да је праћење дешавања тог дана најтеже и најопасније за њу и екипу.
Осим што је био новинар на терену, Маринковић је радио и као фотограф и сниматељ.
„У тренутку када је дошло до сукоба између припадника Кфора и демонстраната, чуле су се експлозије, за које сам касније сазнао да су биле шок бомбе, сузавац, а можда је било и пуцњаве, нисам сигуран. Уплашила сам се, јер је поред тих експлозија летело камење и флаше на све стране и нико није обраћао пажњу на новинаре“, признаје Маринковићева, која је била неколико метара даље када је једна од њених колегиница повређена након експлозије бомбе у близини. њена стопала..
Неколико метара од мене био је колега новинар који је повређен од гранате која му је експлодирала у близини ноге“, каже она.
Осим осталих јавних институција, на северу Косова, крајем 2022. године, оставке су поднели и председници четири општине. А да би се попунио институционални вакум и уставна обавеза, у априлу 2023. у овим општинама су одржани ванредни избори које је бојкотовала главна странка Срба Листа Србија. Осим овог ентитета, бојкотовали су их и Срби других ентитета. Као резултат тога, у четири општине на северу, за градоначелнике су изабрани кандидати албанских партија, уз симболичан проценат излазности грађана.
Почетку рада у општинским објектима два од четири изабрана председника општине, градоначелника Лепосавића и Звечана, и пратњи косовске полиције до канцеларија, успротивили су се поједини грађани Србије.
За разлику од Маринковића, који је извештавао из Звечана, новинарка Каллко.цом Аделина Ахмети извештавала је из Лепосавића 29. маја. Ахмети прича како су неки од људи који су учествовали на протестима започели вербалне и физичке нападе на новинаре, углавном гађајући их разним стварима. Са истим сценама, каже, суочавају се око недељу дана заредом.
„Дана 29. маја 2023. године напали су нас неки маскирани људи док смо извештавали о разговорима бившег председника општине Лепосавић и припадника КФОР-а о уклањању градоначелника и полицајаца из општинског објекта. У Лепосавићу је било неколико дана од 29. маја, неких 7-8 дана, када су нас с времена на време вређали, псовали, рушили аутомобиле, као и вербалне и физичке нападе“, каже она.
Зорица Крстић-Воргучић ради као новинар више од 10 година. Током свог дугогодишњег новинарског стажа, сада на "Радио Ким", она описује и ситуацију крајем маја у општинама са српском већином као најтежу за извештавање. Она каже да су она и друге колеге имале срећу да се извуку без повреда, иако је стајала у простору између демонстраната и снага Кфора, када је испаљен сузавац.
„У једном тренутку нисам ништа видео јер сам прогутао сузавац. Након што смо се мало повукли из сукоба, ниоткуда су дошли здравствени радници из локалног Дома здравља и дали нам физиолошки раствор да оперемо очи. Са мном је било још неколико колега. Када сам се вратио, схватио сам да не знам где је мој пријатељ сниматељ. Пошто су мреже (интернет и мобилни телефон) биле лоше, дуго нисам могао да сазнам где се налази. Био сам веома забринут за њега, јер сам га последњи пут видео између Кфора и демонстраната“, каже Крстић-Воргучић.
Лоша искуства са особљем обезбеђења
Из извештаја о напетим ситуацијама на северу, Ана Куп, новинарка „Прве”, нема добра искуства са обезбеђењем.
„Био сам у порти цркве где сам мислио да сам безбедан, са још неким колегама, када је сузавац полетео према нама. Полиција је дистрибуирала сузавац. После те акције изашао сам из црквене порте и имао непријатну ситуацију да је полицајац уперио пиштољ у мене. Иако сам показао акредитацију, стекао сам утисак да није заинтересован. Онда сам, неколико дана касније, имала непријатну ситуацију са војником Кфора, који је изненађујуће покушао да прекине мој директан пренос за телевизију“, каже она.
Фетије Камбери, новинар ТВ1, има различита искуства са Косовском полицијом и КФОР-ом. Она указује на бригу коју су добили од полиције у време када су били суочени са тензијама у Лепосавићу, али каже и да припадници мисије НАТО и ЕУ на Косову нису реаговали.
„Није било исте љубазности припадника Кфора и Еулекса, јер су били ту када смо били нападнути. Нису реаговали, чак има случајева да нисмо смели да уђемо у безбедносне редове да тражимо помоћ“, каже она.
Припадници безбедносних институција, локалних или међународних, према Аделини Ахмети са Каллко.цом, нису обезбедили ниједног од новинара на северу земље.
„Једино безбедно место за с времена на време новинара је била полицијска станица у Лепосавићу. Кфор и Еулекс никада нису обезбеђивали иако нису имали мандат, али ни у случајевима када су забележени напади на нас нису реаговали”.
„Српским новинарима претили су вербално, албанским физички“
Српски и албански новинари имају различите ставове по питању третмана етничких разлика у оваквим ситуацијама. Међутим, свих пет интервјуисаних новинара говоре о доброј комуникацији и међусобној сарадњи.
Али Камбери каже да "албански и српски новинари нису били равноправни у овим извештајима о тензијама у четири северне општине".
„Док су се албански новинари суочавали са демонстрантима са маскама, псовањем на српском језику, недозвољавањем снимања ових група, ломљењем камера и других информационих уређаја, гађањем камења/јаја током ливе линкова и појављивања пред камерама до када су аутомобили били поломљени и спаљени, наше српске колеге су им биле близу, тако да нису били у реду за јављање где смо ми стајали, били су међу демонстрантима који су се јављали, осим српских колега из Гласа Америке, који су одлучили да остану са Албански новинари, а не међу гомилом оних који су нас напали“, каже Фетије Камбери, новинар ТВ1, иако додаје да је комуникација са већином српских новинара добра.
Катарина Маринковић је такође била сведок физичких и вербалних напада на медијске екипе на албанском језику, поред српских.
„Разлике су биле у томе што смо ми новинари српских редакција повремено добијали вербалне и провокативније претње, док су албански новинари често били физички нападнути и њихови аутомобили су оштећени“, каже она. „Ударани су јајима и вербално им запрећено да ће напустити место окупљања демонстраната у центру Лепосавића. Био сам сведок и инцидента када су два аутомобила албанских медија каменована у центру Лепосавића”.
Али Ана Куп сматра да, без обзира на националност, у напетим ситуацијама новинари треба да буду спремни да се суоче са одређеним инцидентима. Знам да су неке колеге које извештавају на албанском језику имале проблема са извештавањем на северу, али знам многе који их нису имали. У таквим ситуацијама, без обзира на националност, морамо бити спремни да се свакоме може десити одређени инцидент“, каже она.
И Зорица Крстић-Воргучић дели сличан став о Купу. Она каже да нема много разлике у третману новинара, иако признаје да су албански медији имали више проблема.
„За њих је било неизвесније. Забележено је више случајева напада на наше колеге из Приштине, уништени су им аутомобили и опрема. „Српски новинари нису доживели такву забринутост, али су доживели – увреде, гурања, претње“, рекла је она.
Понашање грађана општина са српском већином, каже она, повезано је са расположењем према већини новинара.
„Они не воле да дају изјаве, можда из страха шта би могли да кажу. Не верују медијима, без обзира којој заједници припадају. С друге стране, они не разумеју да ми само радимо свој посао“, каже она.
А, Аделина Ахмети, новинарка Каллко.цом, каже да њихове српске колеге имају предност језика, што им олакшава комуникацију у тој области.
„Извештавамо са истог простора, али српски новинари, захваљујући комуникацији, успевају да имају више простора у извештавању о догађајима са грађанима у разговору, за разлику од нас, иначе је сличност само место, било Лепосавић или Звечан”.
Више сигурности је потребно током извештавања
Пет интервјуисаних новинара - три српска и два албанска - позивају на обезбеђење новинара када се суоче са напетим ситуацијама, попут оних прошле године.
Недостатак адекватне опреме за извештавање о насилним догађајима, као и подршка безбедносних институција, друге су примедбе које имају албански и српски новинари. Такође сматрају важном обуку за извештавање из напетих ситуација.
Да нам се омогући да несметано обављамо посао и да нам институције не праве додатне потешкоће“, молба је новинарке Ане Куп.
Зорица Крстић-Воргучић са РадиоКима пренела је своје искуство посете Стокхолму, где је упозната са обезбеђењем које полиција нуди новинарима.
„Далеко смо од такве ситуације“, каже она. „Наша дужност је да служимо јавности... и они то морају да разумеју и прихвате. Јер на крају су сви они заменљиви, а новинари остају и раде свој посао”.
Али поред обезбеђења и позива да се новинари не нападају док обављају своје дужности, Катарина Маринковић из Медија центра критикује казнену политику.
„Криминална политика према онима који нападају новинаре треба да буде строжа, а не да се нападачи кажњавају новчано или условно због физичких напада на новинаре“, каже она.
Поред опремања потребним алатима за извештавање, Аделина Ахмети из Каллко.цом каже да је важно да се обуке које се одвијају раде на практичан начин, а не само теоретски.
„Обука на терену, у било којој полицијској вежби током нереда тако да у плану имамо детаљно где можемо да останемо, како да пријавимо, колико можемо да ометамо рад полиције или других институција или колико оне могу да ометају наш рад. ако не будемо рангирани на правом месту за извештавање“, каже она.
Према подацима Удружења новинара Косова, од јануара до децембра прошле године пријављена су 74 случаја претњи и напада на новинаре и медије. Од тога је 30 забележено током извештавања у северном делу земље, док су остали случајеви пријављени из других области и делатности.
Од ових напада, 46 је извршено на новинаре у групама, 17 на новинаре и 11 на новинарке.
Поред овог чланка, новинарка Цензоловке и Фондације Славко Ћурувија, Даница Гјокић, писала је о изазовима новинарки које извештавају о Косову у међународним медијима.