Бивши затвореници из 90-их чекају правду на суђењу које почиње овог месеца

Бивши затвореници затвора у Приштини признали су мучење и злостављање које су претрпели током рата од стране бившег управника затвора, Лубомира Чимбуровића, и двојице чувара, Предрага Брадића и Миливоја Ивића. Против све тројице подигнута је оптужница, а суђење им у одсуству почеће овог месеца.

У овим просторима овог затвора, који је сада претворен у музеј, сваки пут када тамо уђе, Бислим Зогај каже да му се враћају болна сећања.

Сећа се мучења које је, према његовим речима, почело 1. фебруара 1997. године од стране српских снага, периода који је на њега оставио дубоке трагове.

„Оно што ми је оставило највише ожиљака или ми је најтеже било када су ме ударали по прстима, сви нокти су ми отпали. Имао сам проблема са хигијеном, храном и свим осталим“, каже Зогај.

Од свега што је Зогај доживео током боравка у затвору у Приштини, каже да је најтеже било сусрет са родитељима.

„Од свих тортура које сам овде доживео, цело тело ми је било у модрицама и током једне посете сам видео да су на средини на улазу биле решетке и то је била нека врста мреже, жице су мало ређе и било је могуће боље видети фигуру. Видео сам да је мој отац покушавао да ми види лице, али сам користио стратегију и стао на прсте тако да ми се лице не би видело, срећом сам успео јер мој родитељ није видео повреде, јер ми је адвокат рекао да је Бислими добро и да то није било тортура“, каже он.

Што се тиче мучења у затвору у Приштини, Зогај каже да су о томе знали управник затвора, Љубомир Чимборовић, и двојица чувара, Предраг Брадић и Миливоје Ивић, којима ће овог месеца почети суђење у одсуству.

„Уз знање Љубе Чимборовић, били смо мучени и мучење је трајало око сат и по времена без престанка по вољи Брадића, који ме је без икаквог разлога извео из собе на други спрат, пет радника те смене су ме мучили сат и по времена и изгубио сам свест. Након што сам се освестио, посипали су ме водом, освестио сам се и онда је мучење поново настављено“, признао је Зогај, који је доживео и друга мучења у другим затворима на Косову и у Србији. Он је један од преживелих масакра у затвору Дубрава.

Рамадан Нишор каже да и даље осећа патњу коју је тада доживео када се тога сети.

„Имали смо врло мало хлеба, непрестано су нас малтретирали, а што је најгоре, баш у то време када су нам одузимали те мале комадиће хране које су нам давали, шутирали су и тукли некога у ходнику, толико да нисте могли ни да једете тај хлеб због његовог вриштања. Непрестано су нас малтретирали“, рекао је Нишори.

Нишори каже да су такође доживели бројна злостављања када су пребачени у друге затворе.

„Пребацили су нас из затвора у Приштини у затвор у Липљану, а посебно када су нас пребацили, био је то црн дан за нас, јер се од наших тела није видело ништа осим жалости. Чак су нас и обасипали цвећем.“

Поред суђења у одсуству тројици оптужених у затвору у Приштини, овог месеца ће почети суђење у одсуству и тројици других оптужених за ратне злочине у општини Гњилане.

Суђења у одсуству су омогућена након што су измењени Законик о кривичном поступку.