"Отрови су ми затровали живот"

„Отровање ми је затровало живот“, каже Арта М. „Пада ми на памет да је главни разлог зашто не могу да постанем мајка везан за тровање“.

Она је само једна од седам хиљада ђака и студената који су у пролеће 1990. године отровани нервним агенсом сарином, каже историчар Илир Битићи, заустављајући се на бројним политичким дешавањима пре тровања. Аутономија Косова је угушена 23. марта 1989. Режим Слободана Милошевића није одустајао, упркос различитим облицима албанског незадовољства. Омча се стезала око косовског грла.

Мере насиља и репресије су се повећавале из дана у дан и обухватиле су све поре живота“, наглашава Битићи. „Овог пута талас етничког чишћења попримио би веће размере, као што је то био случај у пролеће 1990. године, када би српска држава на челу са кољачем Балкана Слободаном Милошевићем извршила језив чин, тровајући седам хиљада студената. , почев од предшколског циклуса до универзитетског циклуса“.

Арта М, тада средњошколац у Урошевцу, није веровао да ће српски режим циљати и албанску децу. Чак и оне из основних школа, као што би се десило 6. априла 1990. године са ученицима школе „Гјон Серреци“ у Урошевцу. Другари су један по један падали на под у једној од петоразредних паралела највеће основне школе не само у граду, већ и на Косову. Неки су били запањени, а други усхићени. То је један од најцрњих дана у животу Афердите, Авнија, Небахата, Бекима, Сабере, Синавере, Арбена, Букурије, Теуте, Физе, Џиле и Арбенита, описују историчар Рамадан Рамадани и доктор Агим Битићи у својој књизи „Здравље Урошевац са околином у XNUMX. веку“. Ученици су сведочили да се тровање догодило само у анексу албанских ученика у школи са издвојеним одељењима за Србе. Аутори представљају списак имена и презимена свих школараца отрованих феризајом.

Пролеће великог обрта

такође Lifestyle Пре 1 месеци Колико дуго траје тровање храном и како настаје?

„1990. година је несумњиво била година великих промена за Косово. Догађаји који су се одвијали један за другим вртоглавом брзином били су кобни за албанско становништво Косова, а посебно за албанско образовање. Пролеће ове године било је још озбиљније, јер су албански ђаци тровани, углавном у основним и средњим школама на Косову”, написали су Рамадани и Битићи, лекар који је лечио отроване ученике. „Било је и тровања у Урошевцу. Било је то невиђено и незапамћено насиље. Шта се догодило што људски ум и машта никада нису могли замислити. Дакле, догодило се 'мистериозно тровање' албанских студената”, каже он.

Аутори описују употребу хемијског оружја против албанске деце као чин геноцида, злочина и српског државног терора. „Овај чин није био акт са геноцидним тенденцијама само против косовских Албанаца, већ је био и чин против човечности, против прокламованих и одобрених принципа Уједињених нација“, пишу они.

Историчар Илир Битићи каже да би о тровању албанских студената сведочио и енглески мајор Дејвид Крејг, који би оценио да су „косовска деца отрована сарином” и „оно што је важно је да је тај отров произведен у фабрика Потоци код Мостара“. Битићи затим цитира енглеског историчара Ноела Малколма, аутора књиге „Косово: кратка историја“, који је написао: „Ови ученици су били отровани хемијским супстанцама познатим као сарин, које су биле део хемијског оружја“.

Ови отрови коришћени за албанску децу изазвали су код њих нервни шок“, наглашава Битићи.

Арта М. је често трпела изненадне нападе због којих би била запањена и онесвешћена. Лек се не би нашао на Косову, где је Милошевићев режим отежавао лечење, о чему сведоче сведочења студената и лекара у књизи „Здравље....“ На истом месту, познато је да би студенти са више оболелих бити упућени преко родбине у болнице престоница бивших југословенских република, али и западног света. Породица је у Немачку послала Арту М.

„Остала сам два месеца код породице рођака у Немачкој, где ме је лекар лечио биоенергијом“, каже она. Више нема здравствених проблема, али чврсто верује да је узрок тровања то што није могла да постане мајка. „Потрошила сам десетине хиљада евра на лекаре, који су ми рекли да ни ја ни мој супруг немамо здравствених проблема, али је прошло скоро десет година колико смо безуспешно трошили.

„Театралност Албанаца!“

Доктор Шићери Хисени у књизи пише да је то био један од циљева тровања српског режима. „Од тада мислим да ова тровања нису била усмерена само на патњу ученика, тугу родитеља, наставника и целокупног становништва. Не, то је било да се Албанцима стави до знања да ће се то дешавати деци изнова и изнова, додајући пропаганди да се наравно бринемо да и отровни отрови утичу на плодност“, пише Хисени, један од лекари који ће лечити отроване ученике.

Први случајеви у Урошевцу лечени су 22. марта 1990. године. Били су ученици основне школе испред градске клинике. Лекари Абаз Бећа и Минире Речица спремали су се да започну поподневну смену у школском диспанзеру код централне амбуланте. 13:00 Речица је тек обукла бели мантил и слагала ствари на радном столу када је чула позиве у помоћ двојице дечака који су за руке носили девојчицу. Мислио је да је основношколка задобила повреду у сали за физичко васпитање.

„Чим смо успели да је ставимо у кревет, а да нисмо имали времена за одговарајући преглед, стигла је друга пацијенткиња, која нас је веома изненадила због исте симптоматологије као и првог пацијента“, пише Речица, описујући знаке црвенила. мишићни грчеви и тешкоће са дисањем. „Пре него што се добро завршило, стигао је још један пацијент, дечак из истог разреда.

такође Арбери Пре 5 месеци Реџај: Насиље у школама, резултат 25 година примитивне политизације образовања

Ускоро би лекари били изазвани десетинама случајева, узнемирујући и грађане. „Ни речи ни снимци не могу описати ту збрку. Само они који су то искусили могу рећи. Сви бело мантили су дали максимум“, пише Бећа у „Здрављу Урошевца и околине у 20. веку“.

Агим Битићи говори о организацији стручног рада, али и свом ангажовању у организацији такси превоза за слање пацијената у тежем стању у Приштину.

Дописник београдске телевизије са Косова, Горан Милић, у централном издању вести од 22. марта 1990. године на ТВ Београд изјавио је да ће "наступе Албанаца пожелети чак и кански уметници". У истом издању појавио би се инфектолог Стефан Балошевић, који је потписао извештај конзорцијума лекара о тровањима, али би пред камерама потпуно променио речи: „Реч је о добро увежбаној театралности“.

Сведочанство „Лекара света“

Историчар Илир Битићи такође цитира сведочење др. Бернард Бенедети, психијатар, лекар светског гласа, члан Удружења „Лекари света“ (Медецен ду Монде) и оснивач Универзитета Корзика. Он цитира Бенедетија, који је био злостављан док је радио на терену: „Највише нас је ометала полиција, која је била на сваком кораку, што је успоравало наш рад. Она је свуда ишла за лекарима, али најгоре је било када је полиција пратила Албанско становништво. Зато сам писао, говорио, али писаћу и говорити и даље да је недопустиво да цивилни полицајци улазе у консултације, дају налоге лекарима који лече болесне!" – гласи Битићијев цитат из Бенедетија. „И сам сам искусио њихову ароганцију. Чак су ми три пута узели пасош! Главна дужност лекара је да лечи и спасава животе људи, слободно разговарајући са њима. У ствари, ово је једна од основних. вредности демократије Демократија значи пре свега живети, али да би живео мораш имати могућност лечења, односно да те слободно лечи бесплатни лекар, што није био случај на Косову. Присуство полиције у болницама је неподношљив притисак, као и присуство оклопних полицијских аутомобила на улицама града“.

"Чим сам почео да ходам, ударио сам о земљу"

На терену је ситуација била другачија. Шефки Хајдари, становник села Неродиме е Посхтме, два пута би слао у хитну помоћ ученике који су падали у несвест на улици док су се враћали из школе. Чим сам кренуо, ударио сам о земљу“, наглашава он.

Локалне српске власти су се постарале да грађани имају што мање информација о томе шта се дешава њиховој деци у школама. Антена Радио Урошевца је, за „изненађење” – како пишу Рамадани и Битићи – случајно изазвана кваром на транспортном возилу и „тако се прекида пренос редовног програма, како би се онемогућило информисање грађана на време". .

Али глас о црним вестима брзо се ширио. Католичка црква у Урошевцу отворила би своја врата и претворила се у импровизовану болницу. Српска полиција је наредила медицинском особљу да напусти верски храм, а пацијенти су пуштени кући да наставе са лечењем, пише доктор Хајдин Имери, део медицинског тима цркве. „Српски полицијски инспектори јавно испитују Дом Луш Ђерђин зашто је пустио просторе католичке цркве за лечење отрованих албанских студената“, подсећа он, показујући потом да је у граду током марта, априла, лечено преко осам стотина отрованих студената. У мају и јуну 1990.

Битићи, историчар, каже да су догађаји из пролећа 1990. године дубоко усађени у студенте који трпе последице тог „макабричног циклуса“, ​​који је оркестрирао Београд да погоди албанску омладину. „И данас, када су Косово и Србија у дуготрајном процесу дијалога о многим питањима везаним за политичке процесе који су се одвијали у прошлости, али питање тровања још није добило мериторни третман и сасвим је природно да ово питање има већу пажњу, како се не би заборавиле страхоте које су задесиле и озбиљно оштетиле омладину Косова“, наглашава он.

такође Арбери 2 д. пре него што „Србија није ослобођена геноцидне политике“ – претња српског министра изазвала реакције

Арта М. и даље верује да ће једног дана постати мајка. Његову наду одржава у животу случај отроване рођаке, која је после много труда родила дете.

(Овај чланак је објављен у сарадњи са форумЗФД Косово, у оквиру обавезе „Суочавање са прошлошћу“)