КОХА.нет

Арбери

КИПРЕД: Однос Русије према косовско-српском сукобу у зависности од њених односа са Западом

Приступ Русије косовско-српском сукобу није био доследан и мењао се у зависности од еволуције контекста односа Русије са Западом. Ово је главни налаз политичког документа под називом „Утицај Русије на дијалог Косова и Србије уз подршку ЕУ“, који је у петак објавио Косовски институт за истраживање и развој политике (КИПРЕД).

У саопштењу за јавност КИПРЕД-а се наводи да се у овом раду анализира историјска позадина уплитања Русије у конфликтне односе Косова и Србије у широј позадини распада Југославије; интервенција Москве у актуелни процес дијалога између Косова и Србије, који се развија уз помоћ ЕУ; специјални циљеви Русије у процесу дијалога; укрштање дијалога Косова и Србије са безбедносним, војним и економским интересима Русије у региону; и импликације за чланство Косова у међународним организацијама.

„Главни налаз истакнут у овом раду је да Русија није била доследна у свом приступу сукобу између Косова и Србије. „Уместо тога, њена позиција се мењала и флуктуирала у зависности од еволуције контекста односа Русије са Западом“, наводи се у саопштењу.

У саопштењу се наводи да постоји 8 главних налаза који објашњавају позицију Руске Федерације током целокупног распада Југославије, укључујући процес дијалога између Косова и Србије који се одвија под окриљем ЕУ и уз активну подршку САД.

Ово је осам налаза извештаја који је објавио КИПРЕД

Прво, током Јељцинове ере, приступ Русије кризи у бившој Југославији уопште, укључујући Косово, одражавао је збуњеност Москве у погледу сопствене земље у дубоко новом међународном окружењу које је настајало са завршетком Другог светског рата. Руску политику према дезинтеграцији бивше Југославије, укључујући Косово, током овог периода обликовала су два фактора: прво, општи односи Русије са Западом; друго, ставови кључних доносилаца спољнополитичких одлука у Москви (наиме, Козирјев против Примакова).

Друго, са избијањем рата на Косову, Русија је била део свих великих међународних напора за решавање кризе. Тако је Русија подржала три резолуције Савета безбедности УН о Косову, усвојене у складу са Поглављем ВИИ Повеље, али је одбила да дозволи Савету безбедности да експлицитно одобри интервенцију НАТО-а како би се зауставила масовна зверства Србије на Косову. Завршетком рата на Косову, јуна 1999. године, Русија је гласала за Резолуцију 1244 (1999) СБ УН која је предвиђала повлачење целокупног државног и безбедносног апарата СРЈ/Србије са Косова и стављала Косово под међународну администрација (укључујући мировну мисију коју води НАТО).

Треће, Русија није прихватила коначне резултате међународних мировних напора за Косово, и то углавном као реакцију на њено опште незадовољство Западом. Дакле, Русија је играла кључну улогу у оквиру Контакт групе током Конференције у Рамбујеу у фебруару 1999. Међутим, Русија је повукла подршку Споразуму из Рамбујеа тако што није учествовала на церемонији потписивања у Паризу. Исти сценарио се поновио и током бечких преговора о коначном статусу Косова 2006–2007. Русија је била активан део овог процеса, али је у последњем тренутку одбила да у СБ УН одобри предлог за решавање статуса Косова, који је изнео изасланик УН Марти Ахтисари.

Четврто, док је ван преговарачког стола, у дијалогу уз посредовање ЕУ који је почео у марту 2011, главни циљ Руске Федерације је био да спречи и омета успешно окончање процеса дијалога покушавајући да дискредитује ЕУ и Запад, и да ту улогу врати Савету безбедности УН.

Пето, Москва не види процес дијалога изолованим од својих укупних геополитичких циљева на Балкану – а посебно од задржавања Србије и Срба у руској орбити и спречавања ширења ЕУ и НАТО-а у региону. Упркос чињеници да је Србија у процесу преговора за чланство у ЕУ, она је одбила да своју спољну политику усклади са политиком ЕУ у односу на Русију.

Шесто, рат у Украјини је открио дубину политичких, безбедносних и економских односа између Русије и Србије, који су додатно ојачани доласком на власт Вучићеве Српске напредне странке и Дачићеве Социјалистичке партије 2012. Русија покушава да искористи случај. Косова, односно интервенција НАТО-а 1999. и проглашење независности 2008. године, као монета за преговарање за акумулацију бенефиција у Украјини и Грузији, да би се легитимисали њени анексиони ратови.

Седмо, недостатак једногласности у евроатлантској заједници према Косову – са пет земаља ЕУ које још увек не признају независност Косова – створио је већи маневарски простор Русији да осујети напоре Запада и да се упорно ангажује на рушењу темеља косовског држављанства и дестабилизација региона. Тај простор ствара чињеница да за интеграцију Косова у ЕУ и НАТО није неопходно претходно чланство у УН, где Русија има право вета у Савету безбедности.

Осмо, важан подстицај Русији да утиче на дијалог Косова и Србије је њена моћ да блокира чланство Косова у УН и ОЕБС-у – несметано чланство Косова у међународним организацијама један је од кључних стубова Бриселског споразума/Охрид, 2023.