26 година од почетка НАТО бомбардовања српских војних и полицијских циљева

24. марта, пре 26 година, кампања ваздушног бомбардовања Југославије почела је да заустави српску кампању за етничко чишћење Албанаца на Косову.

Наредбу за почетак кампање бомбардовања дао је председник Сједињених Америчких Држава Бил Клинтон. 

18. марта 1999. представници косовских Албанаца и западне дипломате потписали су споразум из Рамбујеа.

Али Слободан Милошевић је одбацио споразум који је предложила међународна заједница у Рамбујеу, упркос упозорењима о бомбардовању како би се зауставила систематска кампања против цивилног становништва на Косову.

Милошевићево одбијање да потпише споразум довело је до војне операције „Савезничка сила“. Напади на српску инфраструктуру почели су 24. марта и трајали су до 10. јуна 1999. Бивши амерички председник Клинтон је исте ноћи у свом телевизијском говору објаснио циљеве НАТО кампање. Он је показао озбиљност одговора НАТО-а на српску агресију и заустављање Милошевићевих жестоких напада на Косову. Циљ је био озбиљно наштетити војним способностима бивше Југославије за вођење рата у будућности.

Током 78-дневне кампање, авиони из 13 држава чланица НАТО-а извршили су 38 летова, од којих су 400 бомбардовања. Из ваздуха је бачено укупно 10 пројектила. У овој кампањи, САД су извршиле преко 484 одсто укупног броја летова и преко 26 одсто од укупног броја штрајкова. САД су такође имале доминантну улогу у извођењу најсавременијих аспеката ваздушне кампање. 

Интензивирањем НАТО бомбардовања, војне и паравојне снаге бивше СРЈ покренуле су бруталну кампању против цивилног становништва. Према евиденцији америчког Стејт департмента, око 10 Албанаца је убијено и бачено у масовне гробнице. Масовно протеривање пола милиона избеглица у само прве две недеље бомбардовања довело је до политичке нестабилности у Македонији и Албанији. 

Београд је 1. јуна 1999. прихватио принципе Г-8. Тако је НАТО обуставио ваздушне ударе 10. јуна. Истог дана, након што је потврдио да су снаге бивше СРЈ почеле са повлачењем по мирном плану, Савет безбедности Уједињених нација усвојио је Резолуцију 1244, којом је успостављен оквир за успостављање цивилне администрације УН, као и успостављање међународно безбедносно присуство. За разлику од Рамбујевог плана, НАТО трупе не би имале могућност да уђу на територију бивше Југославије, већ само на Косово.

Услови за успостављање међународног војног присуства, као и његови циљеви, дефинисани су Техничко-војним споразумом између Међународних безбедносних снага на Косову (КФОР) и влада Савезне Републике Југославије и Републике Србије, који потписан је 9.

За 26 година рађене су многе анализе и писане књиге о разлозима који су навели НАТО да интервенише на Косову, после 10 година неуспеха међународне заједнице да заустави Слободана Милошевића.

Постоје аргументи „за“ и „против“ интервенције НАТО-а 24. марта 1999. године на Косову. Они против тврде да интервенција није била правно оправдана, јер није била заснована ни на једној експлицитној резолуцији Савета безбедности УН. У међувремену, они који су одобрили интервенцију правдали су је чињеницом да је читав један народ спашен од етничког чишћења и геноцида. 

Интервенција НАТО-а на Косову створила је поделе чак и унутар држава чланица НАТО-а, у погледу постојања права на хуманитарну интервенцију у општем међународном праву. Марк Велер у својој књизи „Спорна државност: Међународна администрација рата за независност Косова“, објављеној у јуну 2011. у издању КОХА Публицатионс, пише да је велики број држава званично одбацио оправдања за употребу силе.

„Треба напоменути да се чак неколико држава чланица НАТО-а, укључујући Немачку и Француску, касније придружило противницима права на једнострано деловање“, пише Велер. Међутим, Француска је тврдила да је та акција била оправдана, позивајући се на овлашћење које су јој дале постојеће резолуције Савета безбедности. Немачка је, у међувремену, нагласила да је операција оправдана јер су околности биле посебне, али је изричито негирала постојање правила о хуманитарној интервенцији уопште.